»Srbija je zemlja u kojoj je prošlost mnogo neizvesnija nego budućnost«
(Stojan Cerović 1949-2005, novinar i antiratni aktivista)
Foto: Privatna arhiva
Crni kartoni, dimenzija otprilike metar sa metar, bili su oko podneva naslagani u gomilama na pločniku kod Palate Albanija i na stotine ljudi je prilazilo i uzimalo ih, bez ikakvog reda. Vladao je popriličan haos. Veliko uzbuđenje među ljudima, kao da su emocije puštene s lanca ili kao da je neko odjednom probušio balon već naduven do pucanja.
»Bili smo emocionalno zgroženi snimcima granatama masakriranih ljudi iz reda za hleb pred pekarom, u glavnoj sarajevskoj ulici Vase Miskina. Već tada nismo gajili nadu da možemo da promenimo bilo šta, ali nije moglo da se ćuti«, seća se danas Rade Radovanović, novinar, aktivista i scenarista poslednjeg jugoslovenskog filma »Original falsifikata«.
Teško da su svi znali scenario protesta Crni flor[1], a ipak je »nered« lako ukalupljen u dugačku, neprekinutu crnu traku, glavnom ulicom Beograda, od Terazija do trga Slavija. Ruke su držale crne kartone disciplinovano, u tišini i spojene jedan do drugog. Crni flor od 1.300 metara i proglas sa porukom Sarajevu »Mi smo sa vama«, zahtev da rat prestane odmah, da se prekine opsada Sarajeva, a crninom su žalili nevine žrtve bezumnog granatiranja Vojske Republike Srpske.
Oko 100.000 ljudi u Beogradu izašlo je na ulice da bi se suprotstavili ratu, zločinima i užasima koji su već tada prešli preko Vukovara, Dubrovnika i stigli u gradove Bosne i Hercegovine.
BRISANJE JUNAKA SA BRANIKA ČASTI
Dobro ćete se pomučiti da na Google Serch pronađete snimke, fotografije, svedočenja, bilo šta osim suvoparnih i lapidarnih podataka o Crnom floru, iako je u pitanju najmasovniji antiratni protest i nikada ni pre, ni posle nije u Beogradu organizovan sličan. Nema sistematizovanih zapisa koji mogu da prenesu tadašnju energiju, emociju, mirovnu ideju, esencijalnu ljudskost koja je toliko ljudi te sunčane nedelje 31. maja 1992. godine izvela na ulicu. U udžbenicima, muzejima, u institucijama javnog sećanja od toga nema ni pomena.
Posle 5. oktobra i demokratskih promena, nove vlasti nisu razumele koliko je važno, posle ratova, ukoreniti javno sećanje na iskre građanskog antimilitarizma. Moguće je i da nisu imale snage, ni u tim prvim reformskim godinama do ubistva premijera Zorana Đinđića, da neguju sećanje na nešto što kod većine stranaka nije bio iskren, ni prvenstveni cilj. Sa negovanjem sećanja na antiratne proteste sigurno bi išlo mnogo lakše da je bilo iskrenog suočavanja sa zločinima posle ratova 90-tih, a to je izostalo. Od predstavnika dašanjih vlasti, kao nastavljača politike devedesetih u mnogim segmentima, iluzorno je to i očekivati.
Bez obzira na masovnost Crnog flora, treba biti pošten i reći da su i taj protest i brojne antiratne aktivnosti, počivali na ideji i akciji suštinski malog broja individualaca. Emocionalna zgroženost, stid i nepristajanje na rat ostalo bi možda i prećutano da nije bilo malobrojnih ali glasnih i hrabrih beogradskih intelektualaca, profesora, antiratnih aktivista, glumaca, režisera, novinara…koji su od 1991. g. formirali brojne nevladine organizacije kako bi se suprotstavili ludilu i pokretali antiratne akcije.
Možda je to najbolje definisao Emir Geljo, učesnik mirovnih protesta u Beogradu tih prvih godina, danas svetski proslavljeni scenograf, u jednom intervjuu iz 2005. godine:
»Minorna šačica srbijanskih intelektualaca, koji su beskompromisno stajali “na braniku” morala, istine i čestitosti. Pomenimo samo neke: Miladin Životić, Nebojša Popov, Bogdan Bogdanović, Biljana Jovanović, Nikola Barović, Stojan Cerović, Borka Pavićević, Zagorka Golubović, Lula Mikailj, Rade Radovanović, Corax, grupa “Živjeti u Sarajevu” – minoran procenat čestitosti za toliku Srbiju.«
Treba takođe biti pošten i reći da protest Crni flor svoju masovnost duguje strankama opozicije. Posebno je tu bilo važno učešće Srpskog pokreta obnove sa Vukom Draškovićem, koji je tada važio za nekrunisanog kralja srpskih trgova i ulica. Stranke opozicije, iako većinom nisu iskreno delile ideju koju je promovisao Crni flor, došle su na protest bez stranačkih obeležja.
Veran Matić, prvi čovek kultnog Radija B92, preko koga su Beograđani mogli da saznaju za akciju Crni flor, svedoči u knjizi Dušana Mašića:
»Za to da imamo 100.000 ljudi na ulicama bilo je važno uključivanje Vuka Draškovića i SPO kao jake političke institucije. (…) Crni flor je bio važna indikacija raspoloženja. Iako sam video da nema energije i naboja koji bi pomogli da se nešto pomakne, to je bilo važno u situaciji kada su svi Srbi u svetu bili predstavljeni kao agresivci. (…) Možda je to više značilo nama da se ne osećamo samima, nego što je moglo da utiče na vlast« (»Talasanje Srbije«).
RASCEPKANA SVEDOČENJA I MRTVA SEĆANJA
Sećanje na antiratne akcije postalo je mrtvo sećanje. To je sećanje pojedinaca, a mnogi od njih su već mrtvi. Zvuči banalno, ali činjenice su neumoljivo banalne i tužne. Sećanje nije prikupljeno, a čak i živi akteri često brkaju događaje, jer protok vremena čini svoje.
Evo zato sasvim kratkog podsećanja: Organizator Crnog flora bila je danas gotovo zaboravljena organizacija Civilni pokret otpora. Jednu od glavnih uloga u njoj imala je podjednako u javnosti danas zaboravljena sjajna avangardna književnica Biljana Jovanović (1953-1996), dobri spiritus movens mnogih antiratnih akcija. Žene su tih godina činile značajan deo antiratnog beogradskog kruga u koji su se intelektualci povezali: Borka Pavićević (1947-2019), Biljana Kovačević Vučo (1952-2010), Zagorka Golubović (1930-2019), Nataša Kandić, Staša Zajović, Sonja Liht, Jasminka Hasanbegović…
Ideju kako da se, umesto crnog platna koga nije bilo u prodaji, kreira efekat crnog flora dao je upravo gore pomenuti scenograf Emir Geljo, koji je tih dana bio aktivan u beogradskom pozorištu »Duško Radović«, jednom od centara antiratnog otpora.
Nazivu akcije kumovao je Zoran Đinđić, tada predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke. Rade Radovanović se seća da je i ideja o datumu održavanja protesta bila Đinđićeva. Za 31. maj Slobodan Milošević je bio zakazao savezne i lokalne izbore, a Đinđić je tada rekao:
»To su njihovi izbori, a mi ćemo imati svoje. Crni flor«.
FALSIFIKOVANJE PAMĆENJA
Ako se potire sećanje na hrabrost i plemenitost ljudi koji su se ratu suprotstavljali, sećanje na užase rata i razornu mržnju postaje u stvari toksičan temelj za njen nastavak. Teško je u sebi nositi samo stid za sve što se dogodilo, a nemati stalno pred očima primere nepristajanja na getoizaciju i ubijanje ljudi. Ljudsko biće je tako sazdano da ga želja za preživljavanjem nagoni u zaborav ukoliko nema oslonce svetlosti. Falsifikatori istorije podmeću falsifikovane oslonce i objašnjenja rata, a podaci o Crnom floru zatrpani su u infodemijskoj poplavi falsifikata koji negiraju zločine.
Zatiranje sećanja na mirovne proteste i antiratne demonstracije u Beogradu (Crni flor je bio najveći, ali ne i jedini antiratni protest) i na otpor mobilizaciji tih godina širom Srbije solidan je osnov za falsifikovanje istorije, negiranje zločina i propagiranje nacističke ideologije kome svedočimo u Srbiji. Verovatno je do sada najsramniji primer falsifikata viđen nedavno prilikom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom 9. maja u Beogradu.
Pred državnim vrhom, uz direktan prenos na javnom servisu, iz centralne kulturne institucije – iz Narodnog pozorišta orile su se banalne koračnice sledbenika naciste Dimitrija Ljotića, a falsifikatori su ih javnosti sramno predstavili kao poeziju Momčila Nastasijevića. O tom falsifikovanju govori tekst novinara i pisca Tomislava Markovića, koji zaključuje:
»Dobrovoljno odricanje od najsvetlijih antifašističkih tradicija i prelazak na stranu gubitnika u Drugom svetskom ratu neminovno vode u različite oblike moralne i svake druge propasti«.
Iako antiratni protesti 90-tih u Srbiji, nažalost, nisu bili na strani pobednika, odricanje od njih zaboravom vodi ka toj istoj moralnoj obezglavljenosti u kakvoj danas vrtoglavo srljamo u falsifikovanu prošlost. Jer, nosioci ideja koje su suprotstavljene antifašizmu i antimilitarizmu vazda su isti u Srbiji, i 1941. i 1991 i danas 2021.
Tamara Spaić, slobodna novinarka iz Beograda, stalna saradnica portala za slobodu medija Cenzolovka.
[1] Crni flor, najčešće u obliku crne tračice, nosi se na reveru kao znak žalosti za bliskom osobom koja je preminula
