Sećanja lažu, žene ne. Nije istina da samo pobednici pišu istoriju, istoriju pišu muškarci koji imaju moć.

Žene postaju građani drugog reda tokom rata, i njihova uloga je podeljena između tmurne dužnosti u očuvanju svakodnevnog života i njihovog društvenog i političkog položaja: oštra linija razdvajanja deli heroje i neheroje, takozvane patriote ili izdajnike.

Tri reči opisuju ovaj model žena u ratu, posebno u nacionalističkom ratu: instrumentalizacija, tradicionalizacija i naturalizacija. U trenutku društvo postaje totemsko, muškost muškaraca i podređenost žena radikalizuju se. Žene postaju anđeli u kući koji moraju da izdržavaju svoje muškarce, a one preuzimaju sve civilne dužnosti, kod kuće i u javnosti, dok su muškarci na frontu u odbrani otadžbine. Jednom kada se muškarci vrate kući, traumatizovani, bilo da su pobednici ili gubitnici, tela žena su njihova teritorija, domovina isceljenja. Ženska tela su bojno polje, gde silovanje postaje oruđe za nanošenje štete neprijatelju. Haški tribunal je silovanje proglasio ratnim zločinom nakon što su se za taj zakon izborile feministkinje širom sveta.

Žene koje odbiju da se povinuju novim pravilima rata bivaju demonizovane, nazivane izdajnicama i/ili vešticama. Kao posledica toga uglavnom su žene aktivne pacifistkinje. One sakrivaju dezertere, rade „prljav“ posao prehranjivanja, sarađuju sa „neprijateljskim“ ženama, koje takođe podižu svoj glas protiv rata nacionalističkih režima, dok čiste đubre iz svog dvorišta i svoje države.

Od drugog feminističkog talasa u dvadesetom veku žene su cenile i prikupljale svoje različite, nezvanične narative istorijskih događaja, naročito priče o zločinu, nasilju i pravdi… u ratu ili u miru. Kao spisateljica, kao feministkinja, uvek sam želela da dodam svoje viđenje očiglednih neuspeha mejnstrim pisanja. Druga strana nepravednog događaja: to bi bila moja inspiracija. Inače ne verujem u „inspiraciju“: ako nemaš šta da kažeš, nemoj da pišeš, to je moj moto.

Ispričaću vam istinitu priču koju sam uživo pratila tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, o devojci koju sam upoznala devedesetih godina.

Bila je mlada devojka: živela je sa porodicom u Bosni, roditeljima i braćom. Kada je počeo rat, njena braća su otišla da se bore, bez mnogo pitanja. Pridružili su se drugim trupama svoje etničke grupe i bombardovali sopstveni grad, uključujući i kraj u kome je njihova porodica još uvek živela.

Ova devojka je tokom tih napada provodila mesece u podrumu, zajedno sa porodicom i drugima. A onda je vojska druge etničke grupe zauzela njen komšiluk i vojnici su je silovali – svi su oni bili momci iz tog komšiluka, muškarci koje je poznavala.

Nažalost, zatrudnela je, a u tim uslovima nije mogla ništa da preduzme. Kada je njen otac primetio da joj stomak raste, zaključio je da je njena sramota nepodnošljiva. Tako da joj nije preostalo ništa drugo nego da pobegne u ime pristojnosti, usred artiljerijskih granatiranja. Samo je pretrčala borbenu zonu, prešla liniju podele među etničkim grupama i našla sunarodnike koji nisu poznavali njenu porodicu.

Uspela je da preživi i bezbedno rodi bebu. Pre nego što se dete rodilo dobila je poruku od oca: ako je dečak, možeš da se vratiš kući, ako je devojčica, nema šanse. Devojka je bila veoma emotivno zavisna od svoje porodice, naročito majke, imala je samo devetnaest godina. Stalno je ponavljala: Neću da budem majka, želim svoju mamu.

Rodila je devojčicu. Odmah ju je dala na usvajanje kako bi se vratila kući. Nije ni pogledala bebu, već se istim putem vratila, kroz paljbu, svojoj mami, koja je i dalje bila u ratnoj zoni.

Ali nakon nekoliko meseci haosa i noćnih mora osetila je snažan osećaj krivice i odlučila je da ode i nekako vrati svoju bebu. Još jednom prelazi liniju paljbe. Onda je uz pomoć nekih prijateljica uspela da povrati svoju bebu i živela je skoro kao normalna majka nekoliko meseci.

Ali jedne noći njena drugarica koja je došla u posetu našla ju je kako stoji na ivici prozora – na petom spratu zgrade.

Odvraćana od samoubistva, devojka je objasnila šta se dogodilo: mesec je bio sjajan i pun, osvetljavao je lice moje usnule devojčice. Nema ništa lepše od bebe koja mirno spava. Pogledala sam u njeno lice i odjednom ugledala lice silovatelja iz mog komšiluka. Konačno sam saznala koji je član te bande otac moga deteta. Osoba koju sam najviše volela, moja devojčica, postala je osoba koju sam najviše mrzela. Nisam mogla da podnesem tu podelu, za koju sam shvatila da će trajati zauvek. Nisam mogla da ubijem svoju bebu, pa sam odlučila da ubijem sebe.

Još jedna istinita priča za pamćenje, ovog puta moja:

U decembru 2005. prvi put sam prisustvovala srebreničkom suđenju paravojnim jedinicama Škorpiona. Otišla sam da podržim naše prijateljice iz Bosne, koje su došle da svedoče u ovom Tribunalu za ratne zločine i da identifikuju svoje ubijene članove porodice. Išla sam kao članica nevladine organizacije „Žene u crnom“.

Kada sam prvi put čula Škorpione da javno govore, ove ljude koji su tajno učestvovali u masakru u Srebrenici, kao i drugim, manjim masovnim ubistvima, odlučila sam da ostanem do kraja suđenja. Ne samo zbog žrtava već i zbog zločinaca.

Ovi ljudi su govorili na mom jeziku. Imali su gestove i govor tela mojih komšija, i rezonovanje moje porodice. Oni su bili deo moje porodične priče i moje istorije, deo koji se pokvario, zalutao, počinio zločine, ubio i prikrio ubijanje. Moja dužnost, koja je bila i moja privilegija, bila je da ih čujem iz prve ruke, da hvatam beleške i pokušam da prenesem neku istorijsku istinu.

Kakva vrsta zataškavanja i poricanja može učiniti da osam hiljada žrtava nestane iz istorije? Svi „sprovedeni“, svi pobijeni, u trodnevnom masakru? Kakav dizajn bi mogao da izvrši takav zločin? Gledajući i slušajući Škorpione, ovi heroji u sopstvenim mislima, koji su burne ratne godine proveli kao etnička vojska, kao pljačkaši iz podzemlja, prikrivene ubice svojih suseda, koji su potom potonuli u frustrirane godine mira kao ostarelo bratstvo po krvi, mala, patrijarhalna mafija… Napisala sam knjigu boreći se da shvatim to iskustvo, da poštujem reči i misli aktera na sudu i da svetu prenesem širu sliku.

Svaki put kada čitamo priču to je druga priča, svaki put kada napišemo priču ona priča drugačiju priču. Zato moramo odmah da ispišemo sećanja, da pravimo mrežu dnevnika alternativne istorije kroz svakodnevna sećanja na protekle godine…

Pošto se priče menjaju zajedno sa sećanjima kako vreme prolazi, neophodno je pisati ih iznova i iznova, pisati istu ali drugačiju knjigu, poput Prustovog U potrazi za izgubljenim vremenom, u potrazi za izgubljenim vremenima, živeći u istini.

Jasmina Tešanović (1954, Beograd) feministkinja je i politička aktivistkinja (Žene u crnom; CodePink), spisateljica, novinarka, muzičarka, umetnica, prevoditeljka i filmska rediteljka. Osmislila je i kreirala prvu feminističku izdavačku kuću na Balkanu – Feminist 94. Svoje radove objavljuje na blogovima i u drugim medijima, uvek povezana sa internetom. Piše na tri jezika i živi između Torina, Beograda, Ostina i Ibice.