Nema ničeg strašnijeg na Balkanu u našoj nedavnoj istoriji od jula 1995. godine i Srebrenice. Kako god da lično birate da definišete „strašno“, „nedavnu istoriju“ i odrednicu „mi“, „naši“.

I gotovo da ne postoji osoba, aktivna na političkoj i medijskoj sceni na Balkanu, među kreatorima javnog mnjenja, koja nije duboko svesna ove činjenice.

I zbog toga je svaka zloupotreba ove tragedije još pakosnija.

Bolni je paradoks, da je tema srebreničkog genocida politički otrovnija i ubojitija u 2024. godini kada se donosi rezolucija u generalnoj skupštini UN nego u 2007. godini kada se donosila presuda u kojoj se odlučivalo o odgovornosti Srbije za genocid u Srebrenici. Osim što to nije nikakav paradoks, već je posledica neuspešne politike zaborava, i kasnije veoma uspešne politike instrumentalizacije svega živog i mrtvog zarad opstanka na vlasti organizatora Svesrpskog sabora 2024. godine.

Vrlo neosetljivo koristim reči i termine, jer je na korektnom jeziku sve već rečeno. Oni koji su preživeli genocid su govorili, porodice žrtava neumorno podsećaju, svedoci su svedočili, neki počinioci zločina su priznavali, mirovni aktivisti obeveštavali javnost i apelovali na savest i empatiju – različiti sudovi od Haga do Beograda su to manje ili više pažljivo u procesima dokumentovali. Umetnici dramatizovali i ekranizovali, istoričari, forenzičari, advokati, novinari i razni drugi profesionalci su obradili ovu temu iz svoje perspektive.

A političari?

Političari koji su sami sebi, bez mnogo osnova, dali za pravo da predstavljaju srpski narod i okupili su se u Beogradu na Svesrpkom saboru. Aleksandar Vučić, Milorad Dodik, ostaci crnogorskog Demokratskog fronta, Srpska pravoslavna crkva – reinkarnirali su ideju Velike Srbije, Srpskog sveta sa istom ideološkom potporom, ali drugim mehanizmima. I negiranje genocida u Srebrenici je dobilo novu interpretaciju, u kojoj su Srbi zapravo najveće (i jedine) žrtve.

Godinama osećam veliki stid i transfer neprijatnosti zbog načina na koji režimski mediji u Srbiji 11. jula obeležavaju godišnjicu napada na Aleksandra Vučića u Potočarima, dok o dženazi, komemoraciji nema ni reči. Nema informacija  ni podsećanja šta se u vrelim julskim danima 1995. dešavalo u i oko zaštićene enklave Srebrenica. Naviknuti smo u Srbiji na negiranje zločina, naviknuti smo i na zamene teza, laži i različite manipulacije. Ali opis Vučića kao velike žrtve 11. jula daleko prevazilazi sve već viđeno.

A sada se otišlo korak dalje, i prikazuje se srpski narod kao navodna žrtva Srebrenice, a iskazivanje pijeteta prema žrtvama genocida kao napad na srpski narod i srpsko nacionalno biće. Zbog te ugroženosti, Srbi su primorani da se ujedinjuju i sabiraju.

Da li je ovo zatvaranje kruga? Ako je Ratko Mladić operaciju u Srebrenici stavio u kontekst „osvete Turcima“, da li će Srebrenica ponovo biti žrtva osvete „kolektivnom Zapadu“ pa se sada govori o promeni imena grada Srebrenice, a sutra može biti povod za ponovnu nasilnu promenu etničke strukture. Ili se to već dešava?

Nisu sedeli skrštenih ruku, već simultanom akcijom otvorili nove linije podela među narodima u regionu. Dodik i Republika Srpska plaše “sporazumom o razdruživanju”, osokoljeni podrškom iz Moskve i Beograda. U Crnoj Gori je Mandić ucenama dobio parlamentarnu podršku za usvajanje Deklaracije o genocidu u sistemu logora Jasenovac, Dahau i Mathauzen, očigledno pisane preko noći, duboko uvredljive za žrtve NDH. Tako napisana i usvojena Rezolucija postigla je i svoj primarni i sekundarni cilj: proces EU integracija ponovo je zaustavljen, tek par dana nakon što je dobio veliki zamah  potvrdom o ispunjenju prelaznih merila u ključnim poglavljima, i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel otkazao je posetu Podgorici. Drugi cilj bio je “izjednačavanje žrtava” nakon podrške Crne Gore Deklaraciji Generalne skupštine UN o genocidu u Srebrenici, sada su i srpske žrtve dobile svoju rezoluciju. Politika zasnovana na manipulaciji o ugroženosti Srba i srpskog identiteta dobila je poseban zamah, i imaće verovatno nove posledice u vidu rekonstukcije Vlade, izmena Ustava i daljeg sabotiranja evroatlantske orijentacije Crne Gore.

Srbija još drastičnije guši kritičke glasove, zabranom festivala Miredita, dobar dan eskalirala je već uobičajene napade na mirovne aktiviste i civilno društvo koje zagovara regionalnu saradnju. “Šiptar gradom neće šetati”, čulo se tada na protestu protiv festivala, vokalno-horski sastav državne politike je pevao i palio baklje, dok su njihove uniformisane kolege iz regularnih jedinica zaustavile autobus sa učesnicima i gostima festivala pred Beogradom, i pod pratnjom ih ispratili nazad do granice sa Kosovom.  Ali se zato šetalo u Prijedoru, gde su marširali kadeti Vojne Akademije Srbije.

Ova hronologija događaja, već deluje zastrašujuće, iako je nepotpuna. Izjave i narativi koji prate ove događaje, stalna pretnja ratom uvijena u pozive na mir, više nikoga ne uznemiravaju jer smo toliko naviknuti na to. Mržnja prema susedima, prema Zapadu – postala je opšte mesto, snažno se oseća čak u prenosima komentatora utakmica Evropskog prvenstva u fudbalu na javnom servisu. I kao da nismo imali dovoljno mitova i nacionalističkih manipulacija, uspostavljen je taj još jedan mit – o Srbima kao žrtvama Srebrenice.

Počelo je sa apsolutnom tišinom i ćutanjem o Srebrenici. Sledeća faza bila je “U Srebrenici nije bilo genocida, ali je počinjen težak, užasan zločin, i krivci moraju da odgovaraju”. Onda “Jeste u Srebrenici bio zločin, ali šta su oni nama radili u Podrinju, to je samo bio odgovor”. Uz još neke modifikacije, došli smo do ovoga. Srebrenica više ne simboliše genocid u kome je preko 8.000 ljudi organizovano ubijeno radi ostvarivanja srpskih ratnih ciljeva. Ne simboliše ni zločin. Čak više ne simboliše ni toponim, taj gradić na istoku BiH. Kada 2024. godine kažete Srebrenica u Srbiji – misli se na Deklaraciju, na pakosnu politiku zlih zapadnih sila koji žele da naude Srbiji i srpskom narodu.

I sada je srpski narod primoran da se brani. Brani se morbidnim, opskurnim bilbordima “Srbi nisu genocidan narod”, agresivnom regionalnom politikom, uličnim bandama koje sprečavaju drugačija mišljenja. A kako će sutra da se brani, kada tenzije koje pogrevaju dodatno proključaju?

Svi ovi procesi aktuelizovali su u našoj javnosti problematiku koncepta kolektivne odgovornosti. Teorijsku, etičku, praktičnu analizu tog pojma ne mogu da pružim. Ali znam šta pokreće svako moje lično osećanje, promišljanje i aktivizam. To je snimak izjave Ratka Mladića u kameru, u kojoj poklanja Srebrenicu srpskom narodu 11. jula 1995. godine. Uz beskrajno saosećanje za žrtve i njihove porodice, osećam strašan bes zbog toga što je Ratko Mladić na taj način umešao i mene u svoje zločinačke aktivnosti. Zato osećam i odgovornost, jer je prebacio loptu u naše dvorište. Isto to danas rade i samozvani sabrani lideri Svesrpskog sveta. I zbog toga sam besan.

Ivan Đurić je aktivista iz Beograda, više od 15 godina angažovan na temama regionalne saradnje i pomirenja. Posvećeni zagovornik evroatlanskih integracija Srbije i celog Zapadnog Balkana. Deset godina je bio deo Inicijative mladih za ljudska prava.