Te 1993. godine SR Jugoslavija tavorila je pod sankcijama, u međunarodnoj izolaciji, pod vlašću crveno-crne koalicije socijalista i radikala. Hiperinflacija je dostigla astronomske razmere, nule na bezvrednim novčanicama umnožavale su se geometrijskom progresijom, plate su dosegle istorijski minimum od pet nemačkih maraka, rafovi po prodavnicama su zvrjali prazni, a siromaštvo je bilo sveopšte. Srbija zvanično nije bila u ratu, ali su ratne operacije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini osmišljavane i vođene sa beogradskih adresa. Hrvati su slovili za arhineprijatelje vaskolikog srpstva, dnevnici i dnevnikovi dodaci plasirali su teze o “povampirenom ustaštvu” i svakodnevno izveštavali o navodnim ustaškim zločinima.
Bilo je to zlatno doba ratnohuškačke propagande čiji su ideološki okvir kreirali akademici, pisci, istoričari i ostali delatnici iz tzv. visoke kulture koja je decenijama bogato dotirana iz budžeta. Serkl oko Dobrice Ćosića vredno je radio na stvaranju velikodržavne ideološke agende, koju su potom medijski udarnici dodatno razrađivali. Mnoga književna dela volšebno su nestajala iz čitanki i lektire jer su njihovi autori preko noći postali pripadnici neprijateljskih naroda.
Mladi ljudi tog vremena, u koje spada i potpisnik ovih redova, odrastali su u atmosferi rata, mržnje, šovinizma, straha, beznađa, u medijskom i kulturnom karantinu, zatečeni i zbunjeni antropološkom katastrofom koja se oko njih odvijala. Ozloglašene srpske podele među tinejdžerima manje su sledile političke linije a više muzički ukus. Na jednoj strani stajali su brojno nadmoćni dizelaši koji su se povinovali dominantnom muzičkom i vrednosnom okviru srpskog društva, a s druge manjina, prezrivo nazvana padavičarima, mahom sklona različitim žanrovima rok muzike.
Dizelaška potkultura poslušno je sledila nametnuti muzički i kulturni model, sačinjen od turbo-folka i densa, kulta žestokih momaka, nasilja, kriminalaca, mačizma u kojem se žene posmatraju kao seksualni objekti, netrpeljivosti prema drugom i drugačijem. Imperativ apsolutnog jedinstva, proglašen sa vrha ideološke i političke moći, prožeo je čitavo društvo. Svako ko se izdvaja označen je kao legitimna meta progona, svejedno da li je u pitanju različito mišljenje, nacija, vera ili muzika koju sluša i način oblačenja.
U takvom miljeu pesma “Tek je 12 sati” postala je 1993. godine apsolutni hit, neizbežna numera na rođendanskim i ostalim žurkama, obavezni deo repertoara po svim klubovima i diskotekama. Ne bi bilo ničeg čudnog u tome što je još jedan pesmičuljak sa ljubavnom tematikom postao nadrealno popularan kod mladeži da nije reč o pesmi dens sastava E.T. (Electro team) koji dolazi iz – Zagreba. Po ondašnjim zvaničnim merilima to je bio neprijateljski bend i neprijateljska muzika, ali mladom svetu to očigledno nije smetalo.
Jugoslavija se raspala samo par godina ranije, inercija višedecenijskog zajedničkog života je i dalje postojala, a jedinstvo kulturnog i pop-kulturnog prostora nije bilo potpuno razoreno uprkos udarničkom radu propagandne mašinerije te nasilju i ratu kao snažnim generativnim silama. Nacionalizam i šovinizam jesu bili inaugurisani u oficijelni svetonazor, ali još uvek su na njemu mogle da se pojave napukline, nisu baš sve rupe bile zapušene.
Masovno slušanje pesme E.T.-a ne znači da je došlo do nekakve iznenadne emancipacije mladih, da je to bio neki otpor nacionalizmu. Nije se čak ni postavljalo pitanje kako srpski patriota može da sluša i obožava neku tamo purgersku pesmu, verovatno se muzika posmatrala kao izdvojeni svet koji nema mnogo veze sa ratom. Od tinejdžera i adolescenata čije se ličnosti tek oformljuju ne može se očekivati doslednost i koherentnost, pogotovo u društvenom rasapu gde ni odrasli ne znaju šta ih je snašlo. Za razliku od krutih ideoloških shema gde je sve jasno podeljeno i katalogizovano, stvarnost je znatno kompleksnija i nepredvidljivija.
Najrazličitije kombinacije raznorodnih elemenata tvorile su svest ondašnjih mladih ljudi, u njoj su mirno koegzistirali sasvim oprečni sadržaji. Neko je mogao da bude pristalica Slobodana Miloševića i da istovremeno sluša Sonic Youth, Nirvanu i Pearl Jam. Ista osoba koja je umirala od smeha slušajući Šešelja kako u “Maksoviziji” priča da četnik rafalom preseče vrat ustaši, pa nema potrebe da ga kolje – nakon toga je odlazila da đuska uz “Tek je 12 sati”. U sveopštoj sumanutosti tog doba ništa nije delovalo neprirodno, nelogično ili nespojivo.
Za pesmu E.T.-a vezan je još veći paradoks, bar u mom sećanju. U procesu prinudne a uzaludne socijalizacije, zatekavši se u društvu koje baš i nisam birao, bio sam prinuđen da slušam hrvatski hit uz koji su uvek išle još dve pesme, kao deo obaveznog repertoara. Bile su to “Usne vrele višnje” Džonija Štulića i “Zenica blues” Zabranjenog pušenja, koje su bar nominalno bile bliže onom našem manjinskom, rokerskom svetu. Sve tri pesme govore o preljubi, samo što “Tek je 12 sati” ima drugačiju perspektivu.
Ispevana je iz ugla ljubavnice koja ruši ustaljene rodne stereotipe, patrijarhalni sistem i – što bi danas rekli patrijarh, Dveri & co. – tradicionalne vrednosti našeg naroda. Junakinja pesme ne želi svog ljubavnika za sebe, ne pati što je on oženjen, naprotiv: “Ne trebam ja s tobom brak / Baš me briga što si njen.” Nije čak ni ljubomorna – “Sačuvaj ljubav za nju, u meni nađi spas”, a vrhunac njene nazovi posesivnosti vidljiv je u stihovima: “Voljela bih znati / Misliš li na mene kad si s njom.”
S druge strane, dve rokerske pesme koje bi trebalo da budu subverzivne zapravo potvrđuju dominantni patrijarhalni poredak, i to u njegovom najgorem, najnasilnijem obliku. U njima se prevareni muškarac sveti tako što ubija ljubavnika, a taj čin autori ničim nisu doveli u pitanje. Nije ni čudo što su ove dve pesme izazivale kudikamo veću euforiju publike, pogotovo muškog dela, nego pesma E.T.-a. Dečaci i mladići padali su u ekstazu kod stihova koji veličaju akt homicida, kada junak izgubi glavu i potegne nož, “vođen slijepim bezumljem”. U isto raspoloženje ih je bacalo saznanje o uspešnoj osveti: “Sa Bara se niko ne vraća.”
Nakon par takvih seansi spoznao sam bizarnu istinu: Pa oni jedva čekaju da ih devojka prevari da bi imali izgovor za nasilje i ubistvo. Nekoliko godina kasnije, čitajući Radomira Konstantinovića, shvatio sam da nije reč o individualnoj psihopatologiji, već o dominantnom svetonazoru koji kreiraju kulturne i političke elite. O tome da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. Resantiman, ogorčenost, autoviktimizacija i kivnost na ceo svet živeli su u to doba svoje zvezdane trenutke služeći kao opravdanje za rat i zločine.
Hit E.T.-a unosio je disonantne tonove u dominantnu patrijarhalnu kulturu nasilja, osvete, mačizma i smrti, možda i nehotično. Publika je ionako nije doživljavala kao subverzivnu, ostajući u raljama vladajućeg sistema bezvrednosti. Ipak, bilo je u toj pesmi žudnje za životom i vapaja za slobodom, u vremenu kada je život vredeo manje od petoparca, a sloboda žrtvovana na oltaru svemoćne boginje Nacije. Možda je zato i preživela do danas.
Tomislav Marković, novinar i pisac. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Nomad, Zurnal.info i Tacno. Njegove tekstove objavljivali su i Frankfurter Allgemeine Zeitung, Vox Europe, The Guardian, Eurozine. Bio je član redakcije portala e-novine i jedan od osnivača i kourednika kulturno propagandnog kompleta Beton (2006 – 2013).
