Turistički vodič stoji ispred memorijalnog spomenika civilnim žrtvama takozvanih „Nevolja“ u centru Belfasta i izgovara rečenicu koja zvuči gotovo otrcano: „Mir je poput cveta – potrebni su mu voda i sunce. Zato moramo neprestano da brinemo o njemu i da ga negujemo.“
Teško je čuti tu metaforu, a ne pomisliti na sopstveni region. Ratovi devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije i sukob u Severnoj Irskoj, koji je trajao od 1968. do 1998. godine, kontekstualno su različiti, ali im je zajednička duboka društvena podeljenost koja traje i nakon formalnog okončanja nasilja.
U Severnoj Irskoj postoje institucionalni mehanizmi sećanja i procesuiranja zločina. Ipak, podele su i dalje sveprisutne. Zastave, himne i parade svakodnevno podsećaju na krvavu prošlost. Takozvani „Zid mira“, dugačak dva kilometra, i dalje razdvaja zajednice u Belfastu. Ukrašen je muralima – porukama mira, ali i mržnje. „Nismo spremni da ga srušimo tokom mog života“, kaže vodič, „ali verujem da će naredna generacija to učiniti.“
Slika se potom vraća u moj rodni Beograd. Februar je 2026. godine. Početkom meseca „Inicijativa mladih za ljudska prava” obeležila je godišnjicu masakra na Markalama, uz već uobičajen strah od napada i pritisaka političke elite Republike Srbije i ekstremističkih grupa. O tom zločinu, kao ni o opsadi Sarajeva čijem se završetku bliži tridesetogodišnjica, u Srbiji se gotovo ne govori. Štaviše – zločini se negiraju, a osuđeni ratni zločinci predstavljaju kao heroji.
Opsada Sarajeva trajala je 1.425 dana – od 5. aprila 1992. do 29. februara 1996. godine. Tokom ovog stravičnog događaja, ubijeno je 11.541 civila, među kojima je 1.601 dece. Grad je bio izložen svakodnevnom granatiranju i snajperskoj vatri sa okolnih brda. Stanovnici su preživljavali bez struje i vode, oslanjajući se na humanitarnu pomoć i sopstvenu snalažljivost.
Masakr na Markalama, koji je prethodio okončanju opsade, dogodio se u dva navrata – 1994. i 1995. godine. U tim napadima ubijeno je više od stotinu civila. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju utvrdio je odgovornost za kampanju terora nad civilima Sarajeva. Za masakre na sarajevskoj pijaci Markale 1994. i 1995. godine, osuđeni su Stanislav Galić, komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS, na doživotnu kaznu zatvora, dok su za opsadu i granatiranje, uključujući Markale, na doživotne kazne osuđeni i Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Presude postoje. Krivica je pravno dokazana.[1]
A ipak, tri decenije kasnije, u Srbiji, umesto komemorativnog skupa, narativ o tome da je masakr na Markalama izvela Armija BiH s ciljem da diskredituje Vojsku Republike Srpske, podgreva podele i mržnju. Za potrebe održanja te neutemeljene teze angažovane su čak i državne institucije.
U Srbiji su u toku studentski protesti pokrenuti nakon pogibije 16 ljudi usled pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. Zahtev je pravda. Ali pravda ne može biti selektivna. Društvo koje traži odgovornost za današnje tragedije, a odbija da se suoči sa zločinima iz prošlosti, ostaje zarobljeno u polovičnoj istini, izgrađeno na trulim temeljima.
Umesto komemoracije za žrtve opsade Sarajeva, koja je okončana 29. februara pre 30 godina, po beogradskim zidovima pojavljuju se grafiti sa likom Ratka Mladića. Umesto javnog pijeteta – tišina institucija. Sećanjem na žrtve i traženjem odgovornosti za zločine bavi se nekolicina organizacija civilnog sektora, bez političke podrške i bez sistemske volje da se prošlost adekvatno adresira. Nasuprot, državni vrh neguje etnonacionalističku retoriku, negiranje ratnih zločina, veličanje ratnih zločinaca i revizionističku politiku.
Pre 30 godina, 29. februara 1996. godine okončana je opsada Sarajeva, nakon usvajanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
I tu se vraćamo na pitanje mira.
Šta je mir? Da li je to samo odsustvo rata? Ili je mir i priznanje patnje drugog? Odgovornost? Pravda koja je istinska samo ako nije selektivna? Spremnost da se kaže: zločin je bio zločin.
„Mir, za razliku od primirja, ne može se nametnuti spolja; on može biti samo rezultat pregovora, uzajamnih kompromisa i konačnog dogovora…“ – Hana Arent[2]
Dejtonski sporazum jeste doveo do okončanja rata, ali nije mogao dovesti do iskonskog mira. Do njega se dolazi svakodnevnim delovanjem – razgovorom, slušanjem, priznanjem nečijeg bola, osudom nepravde i hrabrošću da se sagleda sopstvena odgovornost. Mir počinje u kući, u školama, u javnom prostoru, na zidovima zgrada onda kada se ne dozvoli da nečija patnja bude zaboravljena. Svaka individua i svaka zajednica ima svoj udeo i snosi odgovornost u procesu stvaranja mira.
Kako Johan Galtung objašnjava u okviru teorije “pozitivnog mira”, mir nije samo odsustvo rata ili nasilja, već stanje u kome “mir podrazumeva prisustvo pravde, jednakosti i uslova koji omogućavaju ljudima da napreduju i ostvare svoj puni potencijal”. Pozitivan mir, za razliku od negativnog, znači da društvo ne samo da ne ratuje, već da neguje pravdu, jednakost i društvene okvire u kojima se ljudi mogu zaista razvijati. U tom smislu, mir nije stanje koje nam neko može nametnuti spolja; on je proces koji zahteva aktivnu brigu, učestvovanje u zajedničkom životu i svakodnevno delovanje koje podržava jednakost, pravdu i dostojanstvo svih ljudi.[3]
I da li ga mi zaista gradimo?
Bez suočavanja sa prošlošću, bez institucionalne odgovornosti i bez javnog priznanja žrtava, teško je govoriti o izgrađenom miru. Možda živimo u stanju ne-ratnog vremena, ali to još uvek nije isto što i mir. Ne možemo očekivati da nam mir donese neko spolja, mir je preuzimanje odgovornosti, imenovanje odgovornih, i odavanje počasti stradalima.
Ako je mir zaista cvet, kako kaže vodič u Belfastu, onda na Balkanu taj cvet stoji prepušten sam sebi, bez dovoljno vode i bez mnogo sunca. A pitanje je – da li ga zalivamo ili ga prepuštamo suši zaborava koje vodi uvenuću.
Tijana Đuknić je programska koordinatorka u Inicijativi mladih za ljudska prava u Srbiji. Diplomirala je kulturologiju na Katoličkom univerzitetu u Levenu (KU Leuven), a opersko pevanje na Kraljevskom konzervatorijumu u Antverpenu (Royal Conservatoire Antwerp).
[1] https://www.irmct.org/bcs/mip/features/sarajevo#galic
[2] Hannah Arendt, “Peace or Armistice in the Near East?”, The Review of Politics, vol. 12, no. 1, January 1950, pp. 56‑82.
[3] https://polsci.institute/conflict-resolution-peace-building/multifaceted-meaning-of-peace/#johan-galtungs-revolutionary-framework
