U svetu u kakvom živimo danas, i globalno i u svih sedam naših malih država nastalih raspadom nekadašnje Jugoslavije, malo je onih koji će se setiti značaja sutrašnje godišnjice. Tog 14. marta 2006. godine, pre tačno 20 godina, Pretresno veće Haškog tribunala održalo je svoje poslednje zasedanje u predmetu: ‘’Tužilaštvo protiv Slobodana Miloševića’’ i objavilo je da se zbog smrti optuženog sudski postupak obustavlja. Na trominutnoj sednici, sa nekoliko tehničkih rečenica, okončano je četvorogodišnje suđenje koje je od samog svog početka sa punim pravom smatrano istorijskim. Obilje je razloga za ovakvo karakterisanje, po brojnim aspektima međunarodne politike, međunarodnog i krivičnog prava, međunarodnog pravosuđa, tranzicione pravde, sociologije, viktimologije…
Ta istorija je počela još 1993. godine, u jeku ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kada je jednoglasnom odlukom svih 15 članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovan ‘’Međunarodni tribunal za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991’’ (pun, zvaničan naziv Tribunala). Taj naš Tribunal bio je prvi pravi, u biti međunarodni krivični sud, nadležan da sudi za najteže međunarodne zločine (uzori i prethodnici u Nirnbergu i Tokiju su zapravo bili vojni sudovi).
Slobodan Milošević je u to vreme bio predsednik Srbije i taj položaj uveliko koristio za organizovanje, sprovođenje i podržavanje politike masovnih zločina u oružanim sukobima u susednim zemljama. Nedugo pošto su ratovi u Hrvatskoj i BiH završeni, a on postao ‘’garant mira na Balkanu’’, preuzeo je funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), i sledstvene funkcije predsednika Vrhovnog saveta odbrane i vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije.
Uljuljkan u svojoj umišljenoj nedodirljivosti zbog uloge u prihvatanju i potpisivanju mirovnih sporazuma, nije se obazirao na upozorenja međunarodne zajednice o eskalaciji nasilja na Kosovu. Tačno dva meseca od početka NATO intervencije uzrokovane terorom i nasiljem vojnih i policijskih snaga kojima je i de iure i de facto bio nadređen, Milošević je ušao u istoriju kao prvi predsednik koga je tužilaštvo prvog međunarodnog suda optužilo za ratne zločine. Ta prva optužnica ticala se zločina na Kosovu i ‘’proterivanja približno 800.000 albanskih civila prisilnim premeštanjem i granatiranjem sela, nakon čega je sledilo uništavanje imovine, pljačkanje i oduzimanja identifikacionih dokumenata, zlostavljanja i ubistva’’ (izvod iz optužnice). Optuženi Milošević je ove optužbe ignorisao, ali je i nakon odlaska sa vlasti 06.10.2000. godine i tokom pregovora oko predaje 01. aprila 2001. godine (po osnovu naloga za hapšenje beogradskog suda, za finansijski kriminal, tj proneveru i zloupotrebu službenog položaja) od nove savezne i republičke vlade tražio garancije da neće biti izručen Tribunalu. U pritvorsku jedinicu Tribunala prebačen je 29. juna iste godine.
U prvom stupanju pred sudsko veće 03. jula 2001. godine, izjasnio se da nije kriv ni po jednoj od pet tačaka optužnice za zločine na Kosovu. Nedugo potom (08. oktobra), Tužilaštvo ga je optužilo za zločine počinjene u Hrvatskoj koji su obuhvatali‘’ prisilno uklanjanje većine hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva (približno 170.000 civila) sa okvirno jedne trećine teritorije Hrvatske, zatočenje pod nečovečnim uslovima, ubistvo više stotina civila uništavanje i pljačkanje javne i privatne imovine, verskih, istorijskih i kulturnih institucija (izvod iz optužnice).
Optužnica za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini podignuta je 22. novembra 2001. godine za ‘’istrebljenje ili ubistvo i deportaciju hiljada Bošnjaka, bosanskih Hrvata i drugih civila nesrpske nacionalnosti, kao i široko rasprostranjenog ubijanja hiljada lokalnih Bošnjaka, njihovog zatočenja u zatočeničkim objektima u životnim uslovima sračunatim da dovedu do delimičnog fizičkog uništenja ovih grupa, kada su hiljade ubijene ili su im nanesene teške telesne i duševne povrede’’ izvod iz optužnice).
Na oba naknadna izjašnjavanja o odgovornosti za zločine u Hrvatskoj (29. oktobra 2001. godine) i Bosni i Hercegovini (01. decembra 2001. godine), optuženi Milošević je negirao krivicu po svih 32 (Hrvatska), odnosno 29 (BiH) tačaka optužnica.
U svakoj od optužnica (Kosovo, Hrvatska, BiH) bilo je navedeno da je Milošević bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, te tako ‘’delujući sam ili u dogovoru sa drugim učesnicima UZP, planirao, podsticao, naredio, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu i izvršenje navedenih zločina, odnosno vršio je efektivnu kontrolu ili je imao znatan uticaj na učesnike UZP i postupke pripadnika institucija i formacija koje su bile od suštinskog značaja za vršenje ili su učestvovale u vršenju krivičnih dela’’. Svrha svakog od tri UZP bila je proterivanje, odnosno prisilno i trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa velikih delova ratom zahvaćenih teritorija.
Udruženi zločinački poduhvati obuhvatali su različite periode (u Hrvatskoj od leta 1991. do juna 1992, u BiH od leta 1991. do kraja 1995. godine, na Kosovu od 01.januara do 20. juna 1999.) Zavisno od teritorije na kojoj se odigravao sukob, u pitanju su bile osobe na položajima u Predsedništvu SFRJ, Vladi Savezne Republike Jugoslavije, Jugoslovenskoj narodnoj armiji/Vojsci Jugoslavije, ministarstvima odbrane i unutrašnjih poslova, organizacijama teritorijalne odbrane kojom su rukovodili Srbi u relevantnim oblastima, vojskama hrvatskih i bosanskih Srba, paravojnim i parapolicijskim jedinicama, kao i grupama srpskih dobrovoljaca.
Pored Miloševića i drugih poznatih i nepoznatih lica, učestvovali i Borisav Jović, Branko Kostić, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Milan Babić, Milan Martić, Goran Hadžić, Jovica Stanišić, Franko Simatović Frenki, Vojislav Šešelj, Momir Bulatović, Aleksandar Vasiljević, Radovan Stojičić Badža, Željko Ražnatović Arkan (u Hrvatskoj), Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Ratko Mladić, Borisav Jović, Branko Kostić, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Milan Martić, Jovica Stanišić, Franko Simatović Frenki, Vojislav Šešelj, Radovan Stojičić Badža, Željko Ražnatović Arkan (u BiH), Milan Milutinović, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Vlajko Stojiljković (na Kosovu).
Istoričnost i jedinstvenost ovog sudskog postupka ogleda se u sledećim činjenicama:
Za sve zločine za koje je optužen, Milošević se teretio na osnovi oba oblika krivične odgovornosti: individualne odgovornosti u skladu sa članom 7(1), kao i za zločine ili propuste svojih podređenih (komandna odgovornost), u skladu s članom 7(3) Statuta Tribunala.
Sa ukupno 66 tačaka iz tri optužnice obuhvaćena su sva četiri krivična dela propisana Statutom: Teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. – član 2 (Hrvatska, BiH), Kršenja zakona i običaja ratovanja – član 3 (Kosovo, Hrvatska, BiH), Genocid; saučesništvo u genocidu – član 4 (BiH), i Zločini protiv čovečnosti – član 5 (Kosovo, Hrvatska, BiH).
Suđenje Miloševiću je bio jedini postupak pre tribunalom koji je obuhvatio sva tri rata na području nekadašnje Jugoslavije.
SUĐENJE
Suđenje je počelo 12. februara 2002. godine uvodnim rečima i ubrzo nastavljeno izvođenjem dokaza koji su se odnosili na optužbe za zločine na Kosovu.
Tužilaštvo je izvođenje dokaza u vezi sa Kosovom završilo 11. septembra 2002. godine.
Sa dokazima koji su se odnosili na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu se počelo 26. septembra 2002, a završilo 25. februara 2004. nekoliko dana pre predviđenog roka, nakon što je suđenje u više navrata odlagano zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog Miloševića.
Tokom trajanja postupka svedočilo je 296 svedoka Tužilaštva, 53 svedoka Odbrane i dva svedoka Pretresnog veća. Izvedeno je preko 5.000 dokaznih predmeta i brojnih svedoka neposrednih žrtava, pripadnika zaraćenih strana, međunarodnih zvaničnika, bivših Miloševićevih saradnika, učesnika u sukobima, kao i vojnih, političkih, policijskih, pravnih, medijskih, demografskih eksperata.
U pravno i činjenično jako kompleksnom predmetu, Tužilaštvo je izvelo dokaze o Miloševićevoj umešanosti u više desetina zločina počinjenih protiv hiljada žrtava u tri zemlje tokom perioda od preko četiri godine, kao i veliki broj poverljivih dokumenata sa kojih je zbog ovog postupka skinuta oznaka državne tajne. Javnost je tako dobila priliku da vidi i čuje na koje sve načine je njegov režim, putem finansijske, materijalne i kadrovske podrške omogućavao i pomagao ratne sukobe, pre svega u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Odbrana je počela sa iznošenjem dokaza 31. avgusta 2004. godine. Od samog početka, optuženi Milošević se sam branio. I tokom obrazlaganja optužbe, kao i u vremenu koje mu je bilo dodeljeno za odbranu, nije se obazirao na zločine koji su mu stavljeni na teret. U više navrata se ponašao kao da zapravo on sudi međunarodnoj zajednici, a svedoke koje je pozivao je koristio kao paravan za političke govore u kojima je sebe predstavljao kao nevinu žrtvu ‘’novog svetskog poretka’’.
Iako su od početka do kraja suđenje kalendarski prošle četiri godine, izvođenje dokaza Tužilaštva i odbrane je zapravo trajalo svega 14 meseci. Preminuo je tri nedelje pred istek vremenskog roka predviđenog za prezentovanje dokaza odbrane.
Jelena Stevančević je dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava i vladavinu prava i nekadašnja koordinatorka projekta Praćenje suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji Fonda za humanitarno pravo.
