Znate kako većinu ljudi nestanak struje asocira na rat, ali mene ne. Na rat me asocira nešto drugo, hrana!

Odrastati u ratu, u periodu kada nam trebaju razni vitamini i raznolika ishrana, nije bilo lako. Jeli smo šta smo imali, što smo dobivali u humanitarnoj pomoći. Danas, često kažem da jedem sve i svašta samo zato što sam ostala željna svega u djetinjstvu.

Ono čega definitivno nisam ostala željnja je riža. Čak šta više, ne volim je ni kao neki fensi rižoto. Nisam ni znala da se može praviti na stotine načina. Onaj meni najgori je svakako zapečeni sa mljevenom paprikom. Majka je spremi, ode na posao i „naredi“ nam da moramo sve da pojedemo. Moje sestre i ja smo jednom došle na ideju kako da riješimo ovaj „problem“, rižu smo „posadile“ iza kuće. Vjerovatno je sad tamo polje riže izraslo.

Tu je, naravno i nezaobilazni pekmez od šljive. Onaj sa ljuskom. 

Uštipci, suhi… Jednom smo dobili u školi pomoć i tu je bio neki feta sir. Jao, kako je samo lijep bio, i zbog njega opet zavolim uštipke. Skoro sam u trgovini vidjela baš taj sir i sjetim se koliko je tad bio ukusan. Kupujem ga od tada i dalje mi je najljepši sir.

Jednom smo jeli krompir pečeni. Došla sestrina drugarica pita može li i ona jesti sa nama malo, uželjela se krompira, dosadilo joj da jede samo jaja. Sestre i ja smo samo u glas viknule JAJA!

A onda, jednog dana hodajući kroz naselje, u travi nađem dvadeset i jednu njemačku marku! Uh, sjećam se radosti i pomisli šta se sve može kupiti za te pare. A i strah me istovremeno bio, čije su, hoće li me taj neko tražiti, nešto uraditi zato što sam našla novac?

Svečano sam ih dala majci, jer mama najbolje zna.  Sljedeće jutro me probudio lijep miris. Majka je kupila neko meso i jaja. Bila je to prava gozba.

Možda će vam ova priča izgledati smiješna, ali i danas, kada sam već odrasla mlada žena, dok ručam ponekad znam punih usta da pitam sestru: „A šta ćemo za večeru?“

Novinarka Impuls portala iz Banja Luke