Rođen u siromašnoj porodici sa jedanaestoro dece, iscrpljen teškim radom u inostranstvu kao tinejdžer, Sabri, sada 61-godišnjak, je jedan od onih koje je ovaj život stavio na iskušenje.
Rat mu je dodao iskušenja. Sabri se uključio u OVK, razmenjivao je vatru sa srpskom vojskom čak i kada je porodicu vozio ka granici na traktorskoj prikolici; video ćerku kako umire od metka u čelo; za majku, ženu i ostale članove porodice ranjene od minobacača je pronašao sklonište i krenuo da traži pomoć, ali nikada nije našao nikoga; uhvaćen je kao ratni zarobljenik; mučen i držan u zatvoru; vratio se kako bi našao celu kuću srušenu, a preživelu decu bolesnu.
Danas, sa srčanim problemima pokušava da bude od pomoći i za porodice troje braće i brata od strica koji više nisu među živima.
Sabri Keljmendi
Ja sam Sabri Keljmendi, rođen u Ljutoglavi 19. aprila 1960. Živeo sam u Ljutoglavi skoro trideset godina, a zatim sam se preselio ovde, u selo Zalć u opštini Istok jer sam kupio zemlju. Napravio sam kuću. Život je bio veoma težak jer uvek pod nasiljem i slabog kapitala. Otac je imao jedanaestoro dece. Radio je kao majstor kako bi nas izdržavao. Ja sam sa 16 otišao u pečalbu, kako bi pomogao ocu. Jedno vreme sam radio u Crnoj Gori, malo u Sloveniji, jedno pet godina u Libiji, tri-četiri u Austriji i tako zaredom, donedavno. Život je bio dosta težak za nas.
Imao sam majku, sedmoro braće i tri sestre. Četiri brata su mi sada živa, kao i tri sestre. Dva puta sam se ženio. Sa prvom ženom sam imao četvoro dece, dve ćerke i dva sina. Sa drugom imam dve ćerke. Sada nas je, zajedno sa mnom, osmoro članova porodice, živim sa dva sina, dve ćerke, sinovom nevestom.
Osmogodišnju školu sa završio u „Rilindji“ u Treseniku. Čim sam je završio, otišao sam u Titograd u Crnoj Gori. Radio sam kao majstor za kuće. A u Libiji sam bio čuvar pacijenata. U Austriji opet građevina. I ovde sam malo radio na građevini, gradio kuće. I dalje se bavim ovom profesijom ali sam sada već u godinama, ne smem da se penjem previše visoko. Ranjen sam, a bogami malo bolujem i od srca, jedna vena je blokirana, moram da pijem lekove. Starao sam se i o bratovoj ženi i ženi brata od strica, a i deca im pomažu, podržavaju ih.
Život je bio veoma slab dok sam bio dete. Radili smo šta smo mogli u nadnici, kao i obrađivali zemlju. Dok nisam odrastao da odem u pečalbu. Poveo sam brata sa sobom, pa od tada nešto bolje, do vremena rata. U vreme rata smo uspeli da obezbedimo neke bolje stvari, kupili smo nešto zemlje, živnuli malo, ali opet su nas sravnili. Sada je novo vreme, a novim vremenom smo počeli da radimo nešto.
Sa 27 sam se oženio. Video sam se sa ženom, pričali smo, dali su mi je. Sa ženom mi je život bio bolji, a i sve smo radili zajedno. Ali, prekinuli su joj život, nisu joj dali da poživi.
Rođenje prve ćerke, Aljbuljene, je bila naša prva sreća. Bila je lepa i pametna devojčica. Zatim su se rodile Aljbana, posle Egzon, pa Veton. Dobro sam ih izdržavao. Majstorisao sam, dobro stao na noge i izdržavao kako školom, tako i odećom, imali smo sve. Nisu patili kao kada smo mi bili deca jer nas je bilo mnogo, a otac je imao malo zemlje.
Sa bratom, Bajramom, sa kojim smo išli u pečalbu, oženili smo svu braću i sestre. Ceo kapital u kući smo nas dvoje napravili, kako za braću, tako i za celu porodicu. Ni sada nije loše. I sada radimo pomalo i živimo, ali kada srce napukne, baš ga je teško isceliti.
Pre nego što je buknuo rat ovde u Dukađinu je dolazilo do razmene vatre u Drenici, kada su napadali policijske stanice. I nas ovde su mučili, dok nije došao komandant Stajković jer je u Đurakovcu bila policijska stanica. Nešto mučenja, mlađeg brata, Beku, su podosta mučili, kao i mene. Pre nego što je buknuo rat u Dukađinu su nas mučili jedno tri-četiri puta ovde.
Počeo sam da otvaram bunar i čim je izašla voda su me prekinuli. „Ne može da se radi!“ „Kako ne može da se radi na mojoj zemlji?“ Rekli su mi: „Zatvori“, ali nisam zatvorio. Držali su me 24 časa jer ni da su me ubili ne bih ga zatvorio, bunar sam otvorio na mojoj zemlji. Došli su i zatvorili sami, bagerom.
Kasnije je buknuo rat u Dukađinu, tamo kod Ramuša. Ja sam bio uključen, ali u ilegali. Niko nije znao. Učestvovao sam kada je bilo potrebno po opštini Istok, do Glođana. Dok nije buknuo rat kod nas u Ljutoglavi. Napravili smo im sačekušu, ceo dan ratovali sa njima, 6. maja 1998, od 6 ujutru do 5 uveče. Do 3 smo u stvari ratovali sa njima sobu po sobu. Kada su videli da ne mogu da nas slome, opkolili su nas od Maljuš Gana i bombardovali sa dečanskog kestenja. Tada smo bili primorani da napustimo tačke jer nismo mogli da ih zadržimo jer bi nas sravnili sa zemljom skroz. Izašli smo nadole. Napustili smo Zlać, otišli na istok i tamo sam se priključio 133. brigadi „Adrijan Krasnići“.
Kada sam došao, porodica u kući. Došao je Stajković sa dvadeset policajaca i rekao: „Da napustite Zlać jer ste teroristi. Imate pet minuta“. Naterali su nas da izađemo, ne uzimajući ništa sa sobom. Natovarili smo traktore i krenuli ka Starodranu. Na traktorima nas dvoje braće, ja i Beka. Beka je vozio, a ja sam bio kao čuvar. Na drugom traktoru je bio Gani, stariji brat od strica.
Krenuli smo traktorima. Čim smo ušli u selo Trstenik, čuli smo pištolje. Ja sam bio na traktoru. Meci su bili iznad traktora. Skočio sam sa traktora, uzeo moju peticu i uzvratio. Kada sam uzvratio, smirili su se. Tada je Beka krenuo sa traktorom, a ja iza traktora, pucajući ka njima i oni ka nama. Ali kalibar metaka je bio takav da nisu mogli ništa da nam urade. Oni nisu hteli da nas puste da prođemo, hteli su žive da nas uhvate. Držali smo se oružja dok nismo prošli metke. Kada su videli da ne mogu da nas uhvate, onda su se latili minobacača, koji mogu da pokriju do kilometar i po širine. Nasred puta u selu Trstenik su pucali na traktor. Tu su mi ubijeni svi oni na traktoru brata od strica. A na našem traktoru, samo sam mogao da vidim kada je pogođen traktor direktno u prikolicu. Tu su bili majka, Aljbuljena, moja žena Feta, Beka, njegova žena, Bahrija i Bljedar. A na traktoru brata od strica su bili Gani, Rinor i Ćerim, stric.
Zatim je počelo bombardovanje. Jedno 10-15 granata je eksplodiralo. Skinuo sam žrtve sa traktora, sakrio iza nekog stajskog đubriva. Žena je bila živa, ali je bila veoma teško ranjena, u predelu stomaka. Ubacio sam traktor među neko drveće tu, šta sam mogao da ih spasem. Ostavio sam ih iza đubriva jer su ovamo bili meci. Ćerka je bila na mestu ubijena. Ubili su mi je prvim metkom koji su ispalili. Uhvatio ju je posred čela. I Bahrija je bila živa, i ona ranjena u stomak. I majku sam živu položio na zemlju. Ona je bila ranjena u predelu grudi. Ja sam bio ranjen u vrat i predelu oka.
Rekao sam majci „Odvešću te u odu“ [napomena prevodioca: tradicionalna prostorija] jer je tu u blizini bila jedna kuća koja još nije bila spaljena. Rekla mi je: „Ne majko. Nemoj da me diraš. Ako me pomeriš, umreću“. Tako sam otišao do Fate, isto i kod Bahrije. Beka je bio nešto jači od njih i rekao mi je: „Videću možda uspem da dođem sam jer ako uzmeš mene, ubiće nas oboje“.
Majka je govorila: „Daj mi sine malo vode, daj mi malo vode“. Nisam smeo da joj dam. Znam da će odmah umreti jer krv traži vodu kada curi. I Bahrija je tražila vode, ali joj nisam dao.
Pokušao sam da odem do Trubohovca, da nađem nekog lekara. Hteo sam da povedem ženu i majku, ali nisu prihvatale jer su krvarile. Oko 11 u noć sam krenuo odatle, nisam mogao da vidim ni kuda hodam. Izašao sam da nađem nekog lekara, da nađem jednu stariju nećaku da odemo i preuzmemo ih. Kada sam stigao u Trubohovac, nikoga nema. Pokušao sam da se vratim i da ih preuzmem, ali nisam mogao da se približim. Srbi su ih već bili odveli.
Zatim smo jednu noć bili u Starodranu. 8. maja su formirali kolonu i ubacili u kolonu da nas odvedu od Starodrana ka Klini pa za Albaniju. Kada smo stigli u Zlać, Srbi su me prepoznali, cela policija. Sa mnom je bio mlađi sin, Veton, nosio sam ga u naručju i pokušavao da njegovom nogom sakrijem veliku ranu, ali i da ga nosim jer nije mogao da hoda. Ali čim su me videli rekli su: „Silazi!“. Zaustavila su se i dva brata i Ramadan. Kolona je nastavila, nas su zaustavili u Zlaću i odveli u zatvor.
Velika mučenja u zatvori, prebijanja, maltretiranje. Štaviše, mene skoro da skroz ubiju jer su me prepoznali. Sa njima nisam bio nimalo dobar ni pre rata. Odveli su me u Glogovac, pa u Peć, u Peći su nas držali jedno mesec dana. Kada bi me tukli, na dva minuta, od vreline sam vodu ispuštao. Stavio bih mokar peškir na telo, za dva minuta bi se skroz isušio.
Dana kada je potpisan sporazum su nas izveli napolje i odveli za Leskovac, dva su nas meseca držali. Mene, moju braću, Ramadana, bilo ih je još dvoje-troje iz sela. Bilo nas je puno. Oko 150 je izašlo toga dana. I u putu su nam svašta radili. Ramadana, on je bio u drugom autobusu, su naterali da jede sapun. Kada smo prešli granicu, zaustavljali bi autobus i terali decu , „Ajde, dođite da ih bijete!“, i deca su nas tukla.
Proživeli smo velika mučenja. Kada sam izašao iz zatvora imao sam ukupno 42 kilograma. Kada sam došao kući, otac je govorio sa mnom i sa sobom: „Gde je Sabri?“, a ja sam mu govorio: „Oče, ja sam“. Toliko sam oslabio, jer hleba samo da zadržimo dušu, ne umremo, toliko su nam davali da jedeno. Kada je došao dan da nas oslobode, doneli su nam po pola kila hleba. Rekli su nam: „Pojedite ovaj hleb jer hoćemo da vam promenimo zatvor“, ne govoreći nam uopšte da nas oslobađaju. Zatim mi je palo napamet da su nam dali da kada izađemo iz ćelija ne padnemo na zemlju i da nas Međunarodni crveni krst ne vidi iznemogle .
Kada smo izašli, nakon što sam ušao u autobus, jedan prevodilac iz Albanije mi je rekao: „Vode vas nekuda“. Malo sam se našalio: „U mnogo gori zatvor“. On je pitao: „Ko je ovde među vama pušač?“, niko nije smeo da odgovori. Ali, kako sam se bio uželeo, ja mu rekoh: „Hoću ja da zapalim“. Dao mi je cigaru i rekao: „Zapali u autobusu i nema šta da te boli uvo uopšte“. Uz to mi je rekao: „Da li znaš kuda ideš? Da li znaš da su vas oslobodili?“. Rekao sam mu: „Nije istina“. „Ja znam“, rekao je, „idemo za Kosovo“.
Onda je ustao i još jednom pitao: „Ko želi da zapali?“. Niko! Rekao je: „Ustani i reci im!“, rekao sam mu: „Kaži im ti, jer ja ne mogu da im kažem“. Rekao im je: „Idete za Kosovo,. Vaš je zatvor završen, Kosovo je oslobođeno“.
Ustao je i svakom dao po paklo cigara. „Zapalite sada, nemojte da gasite do Kosova“. Tu smo shvatili da smo oslobođeni. Toga dana, kada sam se vratio iz zatvora mi je vraćena i porodica iz Albanije, gde su bili. U isto vreme smo stigli toga dana.
Kada smo stigli, kuće spaljene, nemaju kuda ni da uđu deca. Crveni krst mi je dao jedan sunđer. Tu su deca spavala, a ja sam celu noć ostao budan. Neko je napravio jedan šator, nešto drugo, dok nismo počeli da sređujemo jednu sobu, jer smo skroz bili spaljeni. Čak smo i dalje u gradnji, nismo sve završili, ali nije loše.
A oni članovi porodice koje smo te noći ostavili ranjene, uopšte ne znam šta su posle radili sa njima. Tu mi je Beka ostao ranjen, došla je redovna vojska, prvo su hteli sve da odvedu i ubiju. Beki je i ćerka bila ranjena, i moja svekrva je bila tu jer ona nije mogla noću da hoda. Vojska je odvela Beku, odveli su i njega i ćerku i svekrvu u bolnicu u Peći. Prvo su hteli da ih ubiju, ali im komandant nije dao. Odatle su Beku odveli u Rožaje jer je tražio da ode. Pričao mi je: „Stavili bi mi nož na vrat i ja bi im tražio ili da me ubiju ili da me puste odatle jer su hteli da me zakolju“. Posle kaže „Onda su me odveli u Rožaje“. Malo je ozdravio u Rožaju i zatim se vratio ovde, ali je bio teško ranjen u nogu. Jedino je štakama pomalo mogao da hoda.
Nakon što smo izašli iz zatvora počeo sam da ih tražim, da im stupim u trag nekako. Otišao sam do Peći, u opštinu kod predsednika. Bio je Agim Čeku. Rekao sam mu: „Možeš li da znaš da li je negde grob moje porodice?“. On mi je rekao: „Keljmendijevi su u Peći, na novom groblju“. Otišao sam, našao kako sam ih kako sam ih izgubio, sve grobove, pisalo je: „Ljutoglava, Ljutoglava, Ljutoglava, Ljutoglava“.
Tahir Dema je tada bio za zaštitu ljudskih prava i sloboda u to vreme. Uzeo je ekipu lekara i otišli smo da ih ekshumiramo na osnovu fotografija kako smo mogli da ih prepoznamo jer se za dva meseca u zemlji leševi u velikoj meri promene. Preuzeli smo ih, sahranio sam ih kao moje u Ljutoglavi. Podigli smo im spomenik, kada nakon dve godine UNMIK kaže: „Treba da ih ekshumiramo jer su greškom preuzeti“. Šta da se radi? Da se prihvati ili ne prihvati? Uzeli su nam za analize krvi. „Oni koji su vaši će biti vraćeni, oni koji nisu, neće“. Ali, ispade da nisu bili naši.
Zatim su doneli strica, Ganiju, drugog strica, Nicana, doneli iz Batajnice. Ove ostale ne, oni još nisu pronađeni.
Bio sam jednom u Prištini u mrtvačnici da vidim neku odeću, ženinu i ćerkinu. Ali nisam mogao da znam, nisam mogao da pogodim. Neka odeća mi je izgledala kao ćerkina i rekao sam im: „Ovo mi liči na njeno, ali možda i grešim jer mi je dete bilo u krvi“. Posetili su nas, uzeli informacije navodno da ih traže i nađu, ali nema šanse.
Nijedan od njih, ni Aljbuljena, ni majka, ni žena, ni Bahrija, ni Bljedar, ni Rinor nisu pronađeni.
Često razmišljam koliko bi život bio drugačiji da su oni bili živi. Poslednji put, žena mi je ispričala, kao da je ćerka predosetila nešto u srcu i rekla: „Plašim se. Masakriraće nas“. To je bilo dva dana pre izbijanja rata. Imala je samo jedanaest godina, ali je bila veoma pametna. Sada zamišljam da bi Aljbuljena bila neka poslanica ili ministarka. Nije imalo boljeg učenika od nje.
Sećam se jednom dok sam radio sa ženom Aljbuljena je prespavala i izostala sa sva časa zbog sna. Kada se je probudila, ja sam joj rekao: „Tatino, uopšte nemoj da ideš u školu danas. Prošla su ti dva časa“. Kada sam izašao, žena mi je rekla „More, ćerka ne prestaje sa plakanjem. Zašto si joj rekao da ne ide?“. „Ali, još dva časa se završava nastava“, odgovorio sam joj, „za mene, nek ide“. I otišla je. Puno je volela školu.
A Fata, sećam se, spominjala mi je da neće imati života. Prvu kuću na koju su krenuli u našem selu je bila naša. Ženi su se presekle noge i rekla mi je: „Nikada nećeš moći da sagradiš kuću ponovo“. Ja sam joj odgovorio: „Samo da se izborimo za slobodu jer u ime Boga, napravićemo i kuću i sve ostalo“. A ona mi je rekla: „Ostavi rat, nemoj da ideš više u rat jer su nam spalili kuću. A ko i tebe ubiju, ko će posle da se stara o deci?“. Ja sam joj rekao: „Uopšte nemoj da se brineš, čak iako me ubiju, sagradiće ti kuću, ali borbu neću da prekidam“. Evo na kraju, kroz šta sam sve prošao, zamalo da nastradam u koloni, kao moja supruga i cela moja porodica. Ali, drugačije sloboda ne bi došla. Bez prolivene krvi i dok ne izgori srce dobro, sloboda ne dolazi.
A majka… Majka ti više niko drugi ne postane, majka je stub život. Sećam se, govorila mi je: „Nemojte da idete u rat“ jer smo sva mi braća otišla u rat, samo Isu, starijeg brata smo ostavili. Rekli smo mu: „Ti ostani i koliko budeš mogao, pokušaj da ih premestiš“. Majka je govorila: „Dovoljno je da dvoje odu u rat, ne svi“, ali nam je otac bio veoma jak. On je govorio: „Idite svi, neka vas ubiju sve, neka, treba se suočiti sa neprijateljom“.
Govore mi o Albaniji, dok sam bio u zatvoru, braća od strica su govorila: „U Albaniji je vaš otac zaboravio na ubijene brinući se o vama“. Kada sam izašao iz zatvora pitao me je za Isu i Bajrama. Pitao je: „Da li su živi?“. Rekao sam mu: „Da oče, živi su, ali su u zatvoru“. Govorio je: „Neka ih zadrže i deset godina, samo nek su živi“. Mnogo je bio uznemiren. Da mu cela porodica ode u grob odjednom.
Kada sam izašao iz zatvora malo sam mu ulivao nadu i govorio: „Oče, samo ti da si preživeo, pošto je došla sloboda, nema veze“. „Da oče, da, ali otac velika pećina“. Znao sam i sam, ali sam pokušavao da mu ulijem malo nade.
Puno smo propatili. Naopak rat je bio za celo Kosovo, ali neko je puno prošao, a niko nimalo. Da ti ode jedanaest članova porodice je mnogo, koliko je uzeo čitav rat.
Ovih troje braće koji nisu više među živima su bili nastavnici, predavali su. Bajram, drugi brat, i on je pomalo radio sa mnom u izgradnji kuća. Beka je bio neki trgovac, bavio se je pomalo kupoprodajom. Dobro nam je išlo, sva braća su dobro sredila stvari, sa kućama i svim ostalim, ali su nas spalili, sagoreli smo u ratu.
Bajram je bio ranjen, imao je dva metka u nozi, jedan su mu skinuli, drugi nisu smeli i od toga je dobio rak i umro. Isa je umro od mučenja u zavoru i raka. Beku je od patnje od noge izdalo srce. Svo troje je otišlo zbog mučenja u ratu. Svo troje je ostavilo porodice za sobom. I bogami, treba da se staram i za ove Bekine, jer i kada je bio živ, jedva je hodao uz štap. Uvek je trebalo da im dajem novac. Za sobom je ostavio sina i ćerku jer se oženio po drugi put, pa moram ja da se staram o tom sinu dok ne odraste. Sin sada ima 15 godina i još jedno dve ili tri godine dok ne odraste za rad koliko treba. A i Ramadan, brat od strica, ima malog sina, 16 godina je sada, pa ako možemo da mu nađemo neki lakši posao jer je mlad. Ćerke su mu bile starije, dve su se udale.
Od onih koji su nam bili na traktoru, Aljbuljena, Bljedar i Rinor su bili mrtvi kada smo ih spustili na zemlju. Ali, uopšte se ne nadam da će ih naći. Dok, što se tiče majke i žene mislim da nam se mogu pojaviti negde kosti, kao starije osobe. Majka, žena, Bahrija, ne verujem da su žive jer su stric, brat od strica i još jedan stric pronađeni u Batajnici u Srbiji, u grobnici. I one bi trebale da budu negde u Srbiji. A za decu sam čuo da su ih spaljivali u visokim pećima kako bi izgubili trag ratnih zločina. Jer je dete – dete, nema zakona da ih možete ubiti, niti postoji zakon da ubiješ civila, ali rat ne pita za to.
Danas, u ovo vreme bih voleo da mi je ćerka najmanje poslanica. Govorio bih majci: „Majko, vidi šta su nam škaveli [napomena prevodioca: pežorativan naziv za Srbe] uradili, ali mi nalazimo bolji put“. A ženi bih rekao: „Evo kuće jer si oplakivala kuću“. Ove bi im poruke poslao i rekao: „Čuvajte i odgajajte decu sada, na slobodi“, kako mojoj ženi, kako Bahriji.
Aljbuljenu sam sanjao. Bila nam je jedna prodavnica u blizini. Govorila mi je: „Oče, ti si kupio jer sam videla da ti trebaju cigare“. Išla mi je kao leptir, ne znam kako je dolazila jer se brzo vraćala, odlazila, vraćala. Pre nego da zapalim cigaru, pre nego da ispušim celu cigaru, dolazila bi mi. „Čime si otišla, ćero?“ „Peške oče“. „Ovako brzo si se vratila?“ „Da“. Jednom mi se je ovako prikazala u snu. A u školi mi se je često, baš često prikazivala.
Danas kada vidim Aljbuljenine drugarice, neke od njih su baš visoke, dve od njih rade u opštini. Često je spominju. „Da je Aljbuljena, bila bi sa nama, ona je bila pametnija od nas“, tako mi kažu.
Kada sam se vratio iz zatvora u isto vreme su se vratili i moji iz Albanije. Kada sam video decu, Aljbanu, Egzona i Vetona pune bubuljica jer su se baš puno napatili, spavajući po ulici ili pod šatorima. Bila je to nekakva šuga, ne znam ni ja šta tačno. Morao sam da ih vodim lekaru u Peć, odnosno KFOR, kod Italijana sam najviše intervenisao i izlečio ih.
Sin, Egzon, mi se je razboleo od pluća jer je i on bio loše, od patnje. I on je bio na traktoru. Mali, ali je zapamtio, video da nema majke, nema sestre, znao je dosta. Bio sam uz njega, danas je dobro, zdrav je.
Sećam se, jedva sam bio u stanju da hodam od mučenja škavela kada sam izašao. Trči da lečim decu, tražim nestale gde su i gde nisu, sahranim i ekshumiram ih, dignem spomenik, s druge strane spaljene kuće, da radim na njima. Dakle, napora patnje.
Kada smo došli ovamo, deca malecka, trebao je neko da im sprema hranu, neko da ih kupa, sam nisam mogao jer je trebalo da se gradi, radi, kako bi imali krov nad glavom, smestim negde da spavaju. Odlučio sam da se oženim. Otac mi je rekao: „Ili se oženi ili izađi iz kuće. Ko bi da ti uzgaja decu? Da nećeš ja možda?“, pa sam odlučio da se oženim.
Sa jednim prijateljom sam otišao u Džemiljinu kuću i rekao direktno i iskreno pred porodicom: „Nikada za života se ne bi ženio da mi nisu deca mala, uzimam te da mi gledaš kao svoju decu, uzećemo se da provedemo lep život, u sreći, inače nemoj da dolaziš kod mene“. Jer da nisam imao tu decu, ja se za života ne bih ženio. Onda mi se je obratila njena majka: „Da Bog da ti ih Bog u raju video. A ako se ne bude starala o deci, nemoj ni na tren da držiš moju ćerku jer imaš potrebu da se ženiš. Mlad si bogami“. Bio sam istih godina sa ženom, 39 godina. Dobro sam se oženio, 2003. kao što je Bog hteo, uzgojila mi je ovu decu kao da su njena. Nek joj je aferim. Išli su čisti u školu, vraćali se čisti, uvek im je pomagala u učenju i svemu. Odlično se starala o njima.
Nakon godinu i dva-tri meseca smo dobili i prvu ćerku sa drugom ženom. Sada imamo dve ćerke. Prva ćerka se zove Aljbuljena. Dao sam joj ime prve. Žena je želela da ga obnovi. A ovoj drugoj sam ja dao ime, Arjeta.
Ova Aljbuljena sada isto, puno uči. Na fakultetu je u Prištini, studira društvene nauke, sve desetke. Podseća me na prvu. I ova je veoma pametna, puno voli školu.
Danas, za sada ne mogu da se žalim. Da radim, radim, sin radi, ćerke mi pomažu pomalo. Nije loše, sinovi mi pomažu pomalo. Živimo kako možemo. Nove generacije nemaju ni dobro zaposlenje, kakvo bi trebalo da bude na Kosovu, plate su male, ali tu je i zemlja, pa uspevamo nekako sa poljoprivredom.
Ovde je tokom rata bilo i vojnika i paramilitaraca. Kada su pucali, video sam ih, vojska je bila pozicionirana, čekala kolone. Pokušali su mecima da likvidiraju sve, ali kada sam uzvratio oružjem, počeli su da proređuju jer sam pucao na njih koliko sam mogao. Bolje da uhvate mene nego da uhvate one na traktoru. Nisu smeli da pucaju na nas dok nismo izašli još jedan kilometar na ledinu. Tada su počeli da granatiraju, jer su videli da ne mogu da nas zaustave.
Po imenima ne znam ko su bili oni. Znam da se je ovaj Sejković, policijski poručnik, puno angažovao da napadnu Ljutoglavu jer je znao da ćemo se pripremiti da im pružimo otpor. Onda je on preduzeo inicijativu. Prošao je mesec dana dok su oni pravili planove da nas zaokruže. Svako veče su nas pratili sa čuvarima, do 6. maja, kada nismo mogli šta da radimo više, pa smo svi izašli.
Dosta smo tražili pravdu u EULEX-u. Dali smo im neka imena, i sve, ali samo su nam govorili: „Pratimo, uradićemo, nećemo uraditi“. Ništa konkretno. Probali smo i sa KFOR-om.
Zatim su doveli škavele ovde, vratili su ih posle rata, nakon sedam-osam godina. Prvo su im postavili šatore. Digli smo se na proteste, za mesec dana smo održali tri protesta. Došao je kod mene Del, američki ambasador, i predsednik opštine, Hajredin Kući i Bećir Šalja. Rekao sam im: „Nema potrebe da im gradite kuće. Evo im ih spremne kuće. Predaćemo im mi naše, pa nek uđu oni jer mi napuštamo ovo mesto. Del je rekao: „I mi smo ratovali, ali se treba pomiriti“. Rekao sam mu: „Ovi su mi pobili porodicu, pucali ’99. u Zlaću. Da ja ubijem tebi porodicu, da li bi me ti prihvatio za komšiju?“ On me je pitao: „Dakle nema nikakvog rešenja?“, a ja sam mu rekao: „Jedino rešenje je da se mi svi porodično odreknemo i neka oni uđu u naše kuće“. Komandant KFOR-a mu je rekao: „Ustaj“, a meni je rekao „Izvini!“. Ja sam mu rekao: „Vi ste uvek dobrodošli, ali pod ovim uslovom, drugačije ne“. Kada sutradan vidim skinuli su šatore jer im nisam dao mira, svake noći pucajući. Kako bi ja mogao da živim sa njima ovde? Kada ima deset-jedanaest hiljada ubijenih, pa porodica sa po pet ili šest nestalih, da nam ih dovedu ovde na vrata, jel? Gospodin Del ih je udaljio odavde, dok što se tiče Hašima Tačija nikada ne bi otišli.
Dok ne pronađemo naše ćemo tražiti pravdu jer se niko nikada ne odriče. A i ako ih ne pronađu, niko se ne može odreći njih. Makar da se zna da li jesu ili nisu? Da li su spaljeni, nekakvu vest da dobijemo.
Ovde bi trebala da dođe pravda, ali gde naći tu pravdu? Pošto su stvari u rukama države, zašto žele dijalog? Šta će nam dijalog sa njima? Ma nikako, zaboravi dijalog! Ratom smo dobili, vrati nam članove porodica, pa ću ti doći na dijalog, ti svojim putem, mi našim. Trebaju da odgovaraju za žrtve i štetu koju su naneli. On nas je napao na našoj zemlji, nismo mi išli u Srbiju da napadamo. Ovo je albanska zemlja, na silu su nam je zaposeli. Pravili su kolonije iz Hrvatske, iz Bosne, sa svih strana ovde. Kosovo je bilo kolonizovano. Mi smo je dobili u krvlju, a sada plus da idemo i upustimo se u dijalog? Ovoliko nestalih, još 1620 ili 1630. Koliko je mučenja bilo, spaljenih, ubistava?
Dabogda postanemo država kako treba. Za nestale je lako: i predsednik i premijer samo da stave ruku na srce. Ali nikada niko iz države nije pokucao na moja vrata da mi kaže: „Da li imaš nekog sina nezaposlenog? Zaposliću ti ga negde“. Niko iz države, uopšte. Hvala Bogu da imamo ovu slobodu, nema stranaca da nam kucaju nad glavom. Ali, čoveče, sa državom uopšte nismo zadovoljni. Prvo je premijer trebao da uzme u obzir pale borce u ratu. Da imaju makar po jednog zaposlenog u državi. Ali uopšte, čak i ako nema nikakve škole, može da bude i čuvar. Da se nađe neko radno mesto negde. Mojim intervencijama treba zaposliti sina, čak i privatno.
Dok ne dođe država i neke stvari stave u red, nema ničega. Menjaju se kao psi, ostanu po godinu ili dve, uđe jedan, uđe drugi, svako uzima za sebe. Zato nam i teku stvari ovako. Država bi trebala da ima za prioritet malo ove stvari. Da nije prolivena ova krv, nikada se ne bi oslobodili. Nikada. A zahvaljujući se i Americi jer nisi imao ni oružje da im izađeš ispred kako treba. Čak i da je Albanija ušla u rat, bilo bi isto kao u Palestini, toliko dugo. Amerika nas je spasla, ali bogami nisam zadovoljan sa ovim našima.
Za kraj, zahvaljujem se samo vama kao organizaciji jer po mom mišljenju radite nešto stvarno dobro. Neka zna makar šira javnost od Kosova. Kosovo zna, ali neka znaju i stranci šta se je dešavalo. Ovo je na mestu, jer ostaje kao istorija, ostaje negde zapisano.
Što se tiče države za sada ništa, napravio sam im spomenik, sve mojim parama. Pomalo su nam pomogli svi od rodbine koji su po inostranstvu. Napravili smo u Ljutoglavi. Ajde, napravili smo ga mi, ali treba da ga održavamo jer se kvari ako ga ne održavamo. Naprave neki spomenik jer su imali borce za sebe, jer smo imali rodbinu, drugove, ali ovako uopšteno ne. Nemaju interesa.
Treba neko da obrati pažnju na narod, kako živi, jer država kao država napreduje, ne može se izgraditi za jednu noć, a ti treba da imaš gotovinu da gradiš. Stvari se grade veoma brzo. Neko je postao veliki bogataš, ali neka.
Čuo sam da je Klinton rekao Rugovi: „Možete li da izdržite rat nedelju dana ili ne? Nemoj da spominješ Ameriku za oslobođenje jer da mi intervenišemo mora da se prolije nešto krvi. Ja ne mogu da uđem dok se ne prolije krv“. Ovde je krv prolivena za ovu zemlju. Nadam se da će je ostale generacije za generacijom uživati u slobodi.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
