Kada je zapaljeno selo u kojem Zoja živi sa mužem, dve ćerke i dva sina, cela porodica, nakon brojnih peripetija, uspeva da emigrira u Nemačku. Muževom odlukom se posle rata vraćaju da ponovo izgrade zapaljenu kuću i život na Kosovu.
Imali su srećan život do 10. jula 2005. godine, kada je u padini planine, preko puta njihovog sela eksplodirala jedna mina. Troje dece je poginulo na licu mesta. Jedan od njih je bio Zojin sin. Drugi sin biva teško ranjen. I on je preminuo nekoliko dana kasnije u bolnici u Prištini, odmah nakon što ga je majka zagrlila poslednji put.
Danas, i posle toliko godina, Zoja i njen suprug i dalje pate od trauma pogibije dva sina. Iako su se vratili životu, čak su proširili porodicu i dobili još dva sina, bol od gubitka dva dečačića je nešto što ni vreme ne može da izleči.
Zoja Gaši
Ja sam Zoja Gaši. Hoti je moje devojačko prezime. Rođena sam u Dolovu, imam 52 godine, udata sam ovde u Grebniku. Porasla sam u Dolovu, uz oca i majku. Imam četiri brata i tri sestre. I mi smo tada živeli kao i svi ostali. Otac mi je umro rano, ostavio nas je jako male. Porasli smo dok se majka starala o nama. Nismo imali loše uslove, a kada su braća odrasla, neki su otišli u inostranstvo.
Kada sam napunila 20 godina, verila sam se ovde u Grebniku za Afrima Gašija. Nismo daleko. Nema ni tri kilometra udaljenosti između naših sela. Upoznali smo se preko njegove sestre, venčali smo se.
U Dolovu je cela porodica bila dobra, naš širi krug, jer nas je puno u Dolovu. Većina u Dolovu se preziva Hoti. Odrasli smo sa stričevima i sa njihovim sinovima. Pre 30-40 godina su uslovi bili drugačiji, ali smo lepo živeli.
U školu sam išla osam godina u Grabanici. Celo Dolovo se školovalo u Grabanici, jer u selu nije bilo škole. Išli smo peške, peške smo se vraćali, bilo je tu oko pet kilometara. Uvek peške, osam godina. Nismo imali autobuse ni auta. Svih osam godina sam imala puno drugarica iz sela. Zajedno smo išle u školu, škola nam je išla dobro.
Otac je imao 40-45 godina kada se oženio. Otac je bio stariji čovek. Bavio se poljoprivredom, zemljom. Pre su pretežno sadili duvan. Pomagali smo ocu da sadi i da obrađuje zemlju. Školovao nas je koliko je bio u mogućnosti. Samo smo mi sestre završile osam razreda, a braća, sva četvorica, su završili srednju. Tako je bilo ranije, devojkama nisu dozvoljavali da se školuju. Samo osam razreda. Volela sam da idem u školu jer mi je škola dobro išla. Međutim, otac je bio star, a uslovi nisu bili baš najbolji. Trebalo je da se ide u Klinu, ali čime? Iz Dolova je bilo dosta daleko.
Da sam se dalje školovala, danas bi radila samo u humanitarne svrhe, činila bih dobro na ovom Kosovu. Mnogo sam volela da poklanjam, da činim dobro. Kosovu je dobročinstvo potrebno. Imala sam „kliker“ za dobrotvorne svrhe, ali nisu tada postojali uslovi.
Porodica sa majčine strane je bila bogatija. Odgojili su nas i ujaci, pomagali su majci. Ujak je ranije bio u Nemačkoj, pa nas je on pretežno i odgajao jer je majka imala mnogo dece, posla na njivi, sve. Međutim, porasli smo, nikada nismo imali problema sa nekim.
Majka je bila jako sposobna, velika radnica. Ona je rođena u Českovu. Vrlo blizu Dolova. Udala se, Bog joj je podario decu, radili su na njivi dok mi nismo porasli. Sa majkom smo bili vrlo bliski jer, kada je otac umro, ja sam bila u sedmom razredu. Kao mala sam i ja više volela oca. Otac me je mnogo voleo, više nego sinove, jer sam ja bila prva ćerka posle sinova. Mnogo me je mazio. Majci sam govorila, „Ah, majko, zamenila bih te za oca“. Kada je otac umro više smo se vezali za majku. Radila je i svojim mogućnostima nas je školovala, nikada nije dopustila da nam nešto fali.
Imala sam dva ujaka i jednu tetku. Tetka je umrla jako mlada. Ujaci su bili dobrostojeći. Jedan ujak se nalazio u Nemačkoj, a jedan ovde. Tada su imali mnogo stoke, pa su imali i veliko bogatstvo. Mnogo sam vremena provela kod ujaka. Ta jedna sestra im je bila blizu, mnogo su je pazili.
A braća, ovaj najstariji, čim je otac umro, morao je mnogo da radi. Imali smo jedan traktor, prodavao je pesak. Imali smo neki bager, ostala braća su traktorima prodavali pesak. Trgovina, ništa drugo. Posle, kada je drugi brat završio vojni rok, otišli su u Nemačku, jer je i najstariji bio u Nemačkoj. I on se posle rata vratio, Bajram. Jer je samo majka ostala kod kuće posle rata. Brat se vratio zbog majke. I sestra, Mana, je posle rata bila sama sa majkom na Kosovu. Međutim, majka je ostala sama jer se sestra udala u Nemačkoj, pa se Bajram zbog majke vratio.
Ostali su ostali u Nemačkoj. Oni su otišli još pre rata. Samo je Mehmet, najmlađi brat, otišao posle rata. Taj najmlađi je bio veren, trebalo je da se oženi 2005. godine, kada su mi deca poginula, pa zbog dece nije imao ni svadbu, tako je otišao za Nemačku. Dakle, sva braća su u inostranstvu kao i starija sestra.
Majka je umrla pre osam godina. Jako mi je teško pala njena smrt. Bila sam mnogo vezana za majku, kao i ona za mene. Mnogo je patila, mnogo se sekirala. I sestri, Hanumšahi, u Klini je dvoje dece poginulo u ratu. Sa majkom smo oplakivale njenu bol. Majka, braća i sestre, svi smo oplakivali tu sestru zbog dece koja su joj poginula u ratu. Ni pomislili nismo da će meni poginuti dvoje dece posle rata.
Majka je govorila, „Još teže mi je to palo. Život mi se skratio za deset godina zbog tvoje dece“. Oboje su poginuli od mine. I majka je prepukla od tuge, imala je moždani udar. Govorila je, „Eh, moj sine, kada bi mogla da mi vidiš srce, rasparčano je!“ Međutim, tako je hteo dragi Bog, jer se u ratu bavila i sa ćerkama, pa ode i ona. Onda je Bajram ostao sam, otišao je u Peć, tamo i radi. Ostala braća iz Nemačke pomažu nama sestrama, paze nas, razgovaramo. Čak nas uzmu k sebi na odmor. Dva-tri puta sam bila u Nemačkoj. I Hanumšaha je bila. Ostale smo pet-šest nedelja. I ćerke su bile sa mnom, brinuli su se o drugoj ćerci jer možda zbog nje ne bih mogla da odem. Ali, uzeli su nas, da nam malo odstrane tugu.
Sa Afrimom sam se upoznala preko prosca. Prvo je došla Afrimova sestra, videla me je u Dolovu. Njoj sam se svidela. Onda je ispričala Afrimu, pa smo nakon toga sa njom, bratom i sestrom izašli u Klinu. Videli smo se, svideli smo se jedno drugom. Odatle smo nastavili život zajedno.
Dan veridbe je bio jako lep. Verila sam se u Dolovu. Došao je svekar sa svojim bratom, a moja braća su mi čestitala. Verila sam se u junu, a Afrimu je otac umro u avgustu. Udala sam se 17. decembra dok su još bili u crnini. Došli su da me uzmu, međutim svadbe nije bilo. Došli su da me uzmu sa dva auta. Udadoh se. Braća su mi rekla, „udaćeš se“. I oni su bili tužni, ali i ja jer je mužu otac umro jako mlad. U 41-oj godini je umro.
Kada su došli da me uzmu, otišla sam plačući. Ušla sam plačući u auto, izašla sam iz auta plačući. Voleli su da naprave pravu svadbu, onako kako dolikuje, ali dragi Bog nije tako hteo.
Ove godine u decembru će biti 31 godina otkako sam se udala. Ranije se nije izlazilo zajedno, samo kada smo se onoga dana videli, pa sve do dana venčanja više Afrima nisam videla. Takvo je bilo vreme. Nisu nam dopuštali, bilo je sramota. Međutim, nikakvih problema nisam imala sa Afrimom. On mi je drug, muž, sve. Uvek me je razumeo, razumeli smo jedno-drugo. Znala sam mu boljku, lepo nam je bilo. On je bio najstariji u kući, imao je majku, braću. Majka mu je bila mlada, jer je Afrim imao 22 godine kada se oženio. Ja sam se udala u decembru, a februara sam napunila 21 godinu. Dakle, oboje smo bili mladi. Tada je bilo takvo vreme, mladi smo se udavali i ženili.
Najstarija ćerka, Merita, se rodila godinu dana kasnije. Boga mi, bila je prva radost. Oni su voleli da se rodi dečak, zbog njihovog oca. Obradovali su se, ali su govorili, „Voleli smo da nam se rodi dečak pa da mu damo očevo ime“. Ali Bog nam je podario ćerku. Dete je bilo zdravo i dobro, malo su zaboravili na svoju tugu za ocem jer se cela kuća bavila ćerkom. Voleli su je onako kako se voli prvo dete.
Posle godine i tri meseca sam rodila drugu ćerku, Dafinu.
Posle smo otišli u Nemačku. Drugi Afrimov brat koji je bio u Nemačkoj mu je rekao, „Hajde, uzmi ženu i dođi, ostani neko vreme“. Tamo smo proveli dve i po godine, nepune tri. Bog mi je podario sina u Nemačkoj. Dali smo mu ime Adem, ime Afrimovog oca.
Bilo nam je dobro tamo u Nemačkoj, muž nije radio toliko jer je socijalna pomoć bila jako dobra. Imali smo svoj stan. Ali, nakon smrti oca je prošlo dve godine, pa je zato Afrim, kao najstariji sin, želeo da se vrati. Vratili smo se. Kada smo došli ovde, ostala sam u drugom stanju i rodila sam Ardita. Ardit je rođen ’96 godine. Zdravo i lepo dete. Bili smo jedna veoma srećna porodica, nisam imala nikakvih problema u životu. Imala sam dobre uslove, bila sam prva snaja u toj kući.
Imali smo dva sina i dve ćerke, srećna porodica. Nije moglo biti bolje. Deca su porasla, svo četvoro su išli u školu u Grebniku. Bili su odlični u školi, imali su sve petice, nije bilo pametnije dece. Bili su vrlo vaspitani. Adem je kretao u sedmi, a drugi sin u četvrti razred.
Oni nisu pamtili samo jednu lekciju u školi već su unapred učili po tri-četiri lekcije. Bili su bistri, čudili su se učitelji, govorili su, „Ova deca su mnogo inteligentna“. Bila su to prva deca u muževoj porodici, pa smo se mnogo bavili njima. Voleli smo ih, pazili, podučavali, svi smo ih pazili. Bilo je programa u školi koje su moje ćerke vodile same. Dečaci su recitovali.
Nakon što se rodio Ardit ’96. godine, nismo imali više dece. Počeo je rat, tako su deca rasla. U ratu smo se mnogo namučili. Čuli smo da je puklo u Prekazu, i selo u kojem sam živela kao devojka, Dolovo, je bilo zapaljeno. Otišli smo gore na padinu planine, mi kojima je rodno mesto bilo blizu, gledali smo kako sve kuće gore. Majka, sestra, ovaj mlađi brat, Mehmet, koji je bio vojnik u OVK-u u Kpuzu, su prešli Drin pa su došli kod mene. Došli su ovde u Grebnik jer nisu više imali zbog čega da se vrate u Dolovo. Zapalili su im sve, goveda, kuće, sve živo su sravnili sa zemljom.
Moja majka je čas bila u Klini, čas u Peći, kod rodbine. Počeo je rat, mi pobegosmo. Jedno mesec i nešto smo nekako gurali, krili smo se ovde u selu. OVK i Srbi su počeli da pucaju jedni na druge. Bili su nam blizu, u krivini ka Đakovici, sa jedne padine, su nas ovde u selu mogli videti kao na dlanu. Počeo je rat, pa su nam rekli, „Ako za sat-dva ne napustite selo, sve ćemo vas sravniti sa zemljom“.
Izašli smo iz kuća sa kolevkama u rukama, sa dečijim stvarima, u 4:30 ujutru, čim je počelo da sviće. Sa deverovima, svekrvom i mužem smo sa sobom poneli koliko smo mogli. Preko šume i polja smo išli ka selu Svrhe.
U Svrhama smo ostali nedelju ili deset dana. Ovi naši su ponekad noću išli da uzmu brašno i neke dečije stvari, jer je drugi sprat zapaljen u ratu. Međutim, nismo više mogli da dođemo, jer su zapalili obe kuće, garaže, sve što smo imali.
U Svrhama smo imali neke rođake, kod njih smo otišli. Posle su i tu počeli da pucaju iz Grebnika, čule su se granate. Morali smo da odemo odatle. Otišli smo u Panovce, gde smo proveli dve noći sa decom. Tu smo jeli i pili. Braća i dever koji su bili u Nemačkoj su nam govorili, „Bežite jer će deca zbog vas nastradati, ne ostajte više tamo“.
Iz Panovca smo otišli u Drenovac, opština Mališevo. Tamo smo ostali skoro jednu nedelju ili deset dana. Iz Drenovca smo krenuli putem ka Prištini, pa smo otišli u Komorane. Tada je bilo okupirano od strane Srba, ali smo nekako prešli u jedno selo. Zove se Nekovce. Po noći smo tiho prošli tuda. Iz Prištine smo putem otišli u Albaniju. Tako smo išli auto za autom. Pobegli smo sa četvoro dece, otišli smo u Vljoru. Tamo smo ostali nedelju dana. Iz Vljore smo rizikovali i krenuli za Italiju. Sa četvoro dece smo se uveče, zajedno, nas 60 osoba, popeli na motorni čamac. Putovali smo celu noć. Stigli smo u Italiju oko 6 ili 7 ujutro.
Zaustavila nas je italijanska policija. Pokazali smo im lične karte, nisu nam pravili probleme. Rekli su nam, „Hajde, prođite“. Znali su da smo izbeglice, objasnili smo im koliko smo se namučili. Afrimov brat nam je poslao nešto novca, dovoljno da se snađemo. Iz Italije smo pronašli vezu sa vozom do Francuske. Imala sam neku braću od tetke u Francuskoj koji su nas prebacili u Nemačku.
Godinu i po smo proveli u Nemačkoj. Moja tri brata su se nalazila u Nemačkoj, blizu Francuske. Braća od tetke se nalaze tik do Francuske granice, blizu Nemačke. Oni su nas odveli direktno kod braće. Prespavali smo kod njih pa smo se prijavili za azil. Odveli su nas na isto mesto u kojem smo bili prvog puta, pre rata, u Ravensburgu, na granici sa Konstanz u Švajcarskoj. Pronašli su nas u kompjuteru, rekoše nam, „Vi ste tu bili prvi put, ponovo morate tamo da idete“. Tamo smo boravili sa četvoro dece. Nije nam bilo loše, Nemačka nam je pomogla mnogo, u vezi svega.
Ali sudbina je htela da se muž vrati na Kosovo. Tada, posle rata, se vraćao ko je hteo. Muž je govorio, „Ja sam najstariji, moram da se vratim jer se ovi mlađi neće vratiti“. Muž je došao ovde tri meseca ranije, rekao je, „Otići ću da sredim po nešto“, jer je ovo mesto bilo u potpunosti spaljeno. Kako kažu, počeli smo sve ispočetka od kašike jer ništa živo nismo imali.
Svekrva je boravila u dvorištu, u šatoru, dok nije došao muž. Muž je sredio prvi sprat, prekrio ga je nekim najlonom da ne bi ušao sneg. Nakon tri meseca sam ja došla, bilo je hladno, zima. Ali, davali su nam pomoć posle rata. Boga mi, ta prva godina je bila katastrofalna. Radili su sinovi i muž pa su tako popravljali i prepravljali po jednu sobu.
Razgovarala sam sa drugom sestrom, sa Hanumšahom, kojoj je poginulo dvoje dece. Ubili su ih granatom u Obrinju. Videla sam se sa sestrom kod majke u Dolovu. Ona je iz Obrinja došla u Klinu. Svi smo tamo plakali i tugovali. Sestrino stanje je bilo strašno. Niti sat vremena nismo mogle da pričamo koliko smo plakale. Toliko smo se uželele jedna drugoj. Ona je bila tužna jer joj je poginulo dvoje dece, majka se brinula zbog nje, a i za mene jer sam bila u Nemačkoj. Sestra je bila mnogo tužna, ali šta da se radi. Život mora da ide dalje, iako ne postoji ništa teže. Ona je onda kupila kuću u blizinu pa smo se posećivale. Išla sam kod nje, razgovarale bismo, ali sam uvek plakala zbog sestre.
Moja deca su odmah ovde krenula u školu u Grebniku. Deci je dobro išlo, ćerke su završile osmi razred. Upisale su se u gimnaziju u Klini. Sinovi su išli u školu u Grebniku. Škola im je bila blizu. Školovali su se.
Posle rata je dolazio KFOR, tobože da kontroliše dvorište škole, da pregledaju, govorili su, „Slobodno uđite u školu“. Školu u Grebniku nisu zapalili. Bila je to stara škola, međutim posle rata su izgradili novu pa su se deca tu školovala.
Afrim je odmah posle rata kupio autobus. Pre je u Klini, u Svrhama radio sa samo jednim autobusom, tako smo preživeli. I braća su po malo radila, bavili su se uzgojem u bašti. Pre smo sadili višnje, imali smo lubenicu, prodavali smo po gradovima, po selima. Prodavali smo u Mališevu, Klini, u Peći. Nismo imali loše uslove za decu, nije nam bilo mnogo teško.
Imali smo jedno polje u blizini kuće, kao neka padina. Deca su tu svakoga dana izvodila krave na ispašu. Jednog ranog jutra, 2005. godine, je došao mužev brat od strica. Imao je 14 godina. Pozvao je moje sinove. Ušao je i oboje je digao iz postelje. Nikada neću zaboraviti taj dan. Obojica su izašla iz sobe, čak nisu uopšte ušli unutra, već su direktno izašli u dvorište. Umili su se, obukli, pojeli su po dva kuvana jaja. „Hajde brže“, govorio im je taj brat od strica, „jer sam ja već pustio krave! Hajde da zajedno idemo gore kod krava!“.
Tu smo bili ja, Afrim i svekrva. Ćerke su i dalje spavale. Mi smo sedeli za stolom napolju u dvorištu. Govorili su mi, „Požuri mama, da pustimo krave na ispašu jer želimo da idemo da se igramo sa decom“. Drugi sin, Ardit, češće nije išao sa kravama. Uvek je išao najstariji. Međutim, tog dana je Bog poslao i njega. Afrim je popravljao autobus, hteo je da ide, jer su pre prevozili putnike za Albaniju. Ali, tog dana nije otišao. Izgleda je Bog hteo pa je Afrimov brat otišao. Afrim je rekao, „Ja ću ostati jer moj autobus nije u redu.“
Došao je mlađi sin tog dana i poljubio me je u oba obraza. „Dobro“, rekao je, „Spremi ručak. Kada spremiš“, rekao je, „ja ću ti mahnuti odozgo i uzeću Adema sa sobom“. Rekla sam mu, „Dovedite krave oko 11-12 sati, jer je mnogo toplo, kada ih budete doveli, mama će do tada napraviti ručak“.
Odoše deca da se igraju, ja krenuh za ženskim poslovima kao i svakog jutra. Otišli su gore, nisam ništa slutila, samo je u jednom trenutku toliko puklo da su se zatresli prozori u celom selu. Nadvio se crni dim, a celo selo se prenerazilo. Vikali su, „Šta je bilo?“.
Kada sam videla dim, izašla sam u dvorište, videla sam stričeve i celo selo kako je krenulo gore. Izašla sam trčeći. Rekli su, „Deca su naišla na minu“. Rekli su, „Sva su deca poginula“. „Kuku, šta nas je snašlo!“, zakukala sam. Krenula sam ka padini bez daha, da odem kod svoje dece. Zaustavili su me deverovi i stričevi, „Ne, nećeš ih videti!“
“Oh”, rekla sam, „Hoću da ih vidim, hoću svojim očima da vidim moju decu! Ne zaustavljajte me!“ Kada sam otišla, videla sam da je stariji sin krvario. Drugi sin je bio na zemlji pored njega okrenut licem ka zemlji. Vrisnula sam, tada sam izgubila svest, nisam više znala za sebe. Takođe ni muž nije znao za sebe. Mahala, deverovi i celo selo su se bavili decom, mi uopšte više nismo bili svesni.
Pozvali su helikopter, došao je KFOR, svi iz Kline, ko god je mogao, došao je jer je petoro dece nabasalo na minu. Taj Afrimov brat od strica se zove Šćipdon. On je našao tu igračku, izgledala ja kao hemijska olovka. Jeli su kupine, igrali su se sa loptom, onda ju je on našao i rekao, „Našao sam nešto!“ Deca su otišla da vide šta je to našao. On je pomerio sa mesta i odmah je eksplodirala, sve ih je zakačila.
Tom dečaku koji je našao minu, njemu su se komadići mine zarili u lice. Moja dva sina i još taj jedan sin Afrimovog brata od strica koji je poginuo, njih troje su bili zajedno. Njih je oborila na zemlju. Tog drugog brata od strica, koji je imao 14 godina, i njega je na mestu ubila. A ovoga kojem su se komadići zarili u oči, zabili su se duboko unutra, skroz su ga uništili.
Došao je KFOR-ov helikopter uzeo ih je sve, došla je vojska, policija, nisam više znala šta se dešava. Došli su lekari i davali su nam injekcije kod kuće. Rekla sam, „Oh, ja hoću da vidim! Zašto želite da mi izgubite svest?“ Ponovo sam izgubila svest, dali su mi injekciju. Onda sam se sa jednom strinom i jednim sinom od strica popela gore tamo, rekla sam, „Hoću da odem tamo gde su mi deca, hoću da znam šta je sa njima“.
Ovde su mi govorili, „Nisu deca poginula, samo su ranjeni“. Ja sam znala, jer su mi rekli, da je Adem poginuo na mestu. Afrim mi je rekao, „Ženo, Adem je poginuo na licu mesta, a Ardit je živ, vode ga za Prištinu“. Rekla sam mu, „Tako nam je bilo pisano. Pobegli smo od rata, ali je sudbina htela da se oba sina vrate da bi ovde umrli“.
11-tog smo sahranili Adema. Velika je bila sahrana, preteško. Samo što nismo poludeli od tolike tuge i jada. 10. jula se to desilo, sutradan su sahranjeni, Adem i Ademov brat od strica. Istog dana su sahranjeni. Došlo je celo Kosovo. Nisam više znala ni ko ulazi ni ko izlazi, niti sam išta znala o sebi.
Onda su se bavili ovim drugim sinom, muž i deverovi su išli u Prištinu. Kada sam i ja otišla u Prištinu, imala sam šta da vidim. Ležao je ceo u zavoje. Doktor mi je rekao, „Pričaj sa njim, iako ne može da govori, čuje tvoj glas“. Pričala sam mu, rekla sam mu, „Došla je mama, pričaj sa mamom. Sine moj, vezali su te celog. Da li vidiš mamu?“ Pričala sam koliko sam mogla. Od tuge sam o svemu pričala sa njim.
On uopšte nije reagovao. Bio je ceo u zavojima, i glava, i oči, nisam mu uopšte videla lice, samo telo. Dodirnula sam mu noge, ruke, vrat. Ceo je bio žut, jer je bio ranjen. Povezan na aparate. Bila sam sa njim jedno pola sata, pričala sam sa njim, plakala, dok nije lekar došao i rekao mi, „Da li si mu rekla šta si htela da kažeš?“ Otišla sam do vrata, vratila sam se još jednom, zagrlila sam sina.
Čim sam prošla kroz vrata bolnice, doktor mi je javio da je Ardit umro. Lekar je rekao, „Izgleda je čekao samo ti da dođeš da se pozdraviš sa njim“. I on je umro, u bolnici, 15. jula.
Ardit je bio mnogo vezan za mene. Nikada nije otišao u školu bez da ga ja otpratim do vrata. Iako je bio obuven, nikada u školu nije otišao dok me ne bi poljubio. Ovaj stariji, da, voleo me je puno, ali je više bio vezan za oca. A Ardit ni jedan dan nije mogao bez mene.
16. jula smo sahranili Ardita. Ni sama ne znam kako smo to preživeli. Tugovala sam, a sa druge strane sam pokušavala da ohrabrim muža, jer je njemu bilo gore nego meni. Bio je bez svesti, nije mogao ni da stoji na sahrani. Oko njega su stalno bili doktori, bio je na aparatima, bio je jako loše. Meni su davali injekcije, gubila sam se, često nisam znala gde sam, plakala sam.
Tako su nam dani prolazili u tugovanju. Dve godine smo išli doktorima, pokušavajući da ozdravimo. Na lekovima, tugujući. Obe ćerke su tugovale, bile su odrasle. Kada su viđale nas, tugovale su još više. Uvek uz plač, uvek uz tugu. Uvek su u školu kretale plačući, plačući su se vraćale. Druga ćerka, Dafina, je izgubila jednu godinu zato što smo bili u Nemačkoj. Kada smo se vratili, krenula je u isti razred sa Ademom. Nikada ćerke nisu srećne otišle u školu, zbog nas. Nikada više nismo imali neku radost ili neki banket bez tugovanja.
Međutim, život mora da se nastavi, zbog dece. Muž je govorio, „Kako da živim dalje? Bolje da ubijem sebe, odoše mi oba sina“. Meni je srce htelo da prepukne, ali sam mužu govorila, „Tako je Bog hteo, šta da radimo?“ Mi smo odbegli u Nemačku pokušavajući da ih spasemo. Ali evo, dođosmo ovde pa ih ubismo“. Rekla sam mu, „Ostale su porodice kompletno ubijene, tako i mi, šta da radimo, takva nam je bila sudbina“.
Bili smo u depresiji skoro godinu dana. Oboje smo bili jako loše. Muž nije mogao da radi, više su radila njegova braća umesto njega. Muž je išao kod jednog Agron Zajmija u Đakovici, išao je na neke kontrole za glavu. Svekrva nas je mnogo tešila, kao i braća i okolina. Svekrva je govorila, „Mora se živeti, mladi ste, opet ćete izroditi decu. Bog je tako hteo da umru ovi koji su umrli, bio je rat.“ Govorila je, „Mora se živeti, brzo ćete roditi drugu decu“. Tako su nam davali volju za životom. Cela muževa porodica nam je mnogo pomogla. Svekrva, moja majka, braća, okolina, svi su nam pričali, dolazili svu svake večeri i svakog dana. Išli smo i doktorima.
Ostala sam u drugom stanju. Nakon dve godine mi je Bog podario Adema. Obnovila sam ime prvog Adema. Onoliko koliko smo se obradovali, toliko smo i plakali. Svi, moja braća, Afrimova braća, svi članovi porodice, uže porodice, koji su tog dana bili u Đakovici tog dana kada se rodio Adem, svi smo se obradovali, ali smo i plakali. Obradovale su se ćerke. Cela porodica se obradovala.
Nakon godine i tri meseca mi je Bog podario i Ardita, i njemu sam obnovila ime prvog Ardita. Zahvalna sam i lekarima iz Đakovice, jer su bili upoznati sa našim slučajem, da su nam deca poginula, pa su nam mnogo pomogli. Nikada im to neću zaboraviti. Uz njihovu pomoć sam ostala u drugom stanju, jer sam imala problema nakon deset godina pauze, ali Bog mi je podario Adema.
Kada se Ardit rodio bili smo jako tužni. Mnogo smo se obradovali ali je bilo i tužno. Obradovali smo se kada nam se rodio prvi Adem, ali smo se još više obradovali za ove kojima smo obnovili njihova imena. Svi su nam govorili, „Ne valja da se obnavljaju imena dece“. Međutim, ja sam bila uporna, a muž je rekao, „Mi ih drugačije nećemo zvati, osim njihovim imenima. Ja njih nikada neću zaboraviti“. Iako ovi nisu zauzeli mesta one dvojice što su poginuli, meni je dovoljno da njihova imena svakodnevno izgovaram.
Sada i deca znaju šta se desilo, ispričali smo im. Prošle godine smo im rekli, 2019. godine. Poveli smo decu u školu, a tamo su im rekli, „Vi ste imali još dva brata, zvali su se Adem i Ardit“. Došli su iz škole i rekli, „Mama, tata, neki učenici u školi su nam rekli da je bio jedan Adem koji je imao 12 godina i jedan Ardit, i da su naišli na minu koju su Srbi postavili ovde.“ Muž mi je rekao, „Boga mi, ženo, bolje je da kažemo deci“. Doveli smo decu u dnevnu sobu i ispričali smo im šta se desilo.
Autom smo poveli decu na groblje. Tamo, na groblju, su nas samo posmatrali, oboje. „Mama, zašto plačeš? Tu sam ti ja sada“, rekao je Ardit. Adem je rekao, „Evo mama, sada imate nas. I mi ćemo porasti.“ Šalili su se, „Da oni nisu umrli, da li biste nas rodili?“ Zadirkivali su nas tu na groblju. Međutim, i oni su se rastužili, plakali su zajedno sa nama tu na groblju. Grlili su nas obojica, ovaj stariji je grlio svog oca, a mlađi mene. Dao ih je Svevišnji Bog, kao da su ona dvojica ponovo oživela. Imaju isto lice, kako prvi, tako i drugi. Iste mi je podario Bog.
Mnogo je teško na ovom svetu. Ne znam da li postoji nešto teže. Mnogo nam je teško palo, mnogo. Ali, ne znam, Bog ti daje snagu i strpljenje. Uži krug porodice, društvo, bližnji, svi su nas terali da živimo jer nam je bilo mnogo teško.
Za minu su tada govorili da su je postavili Srbi, jer smo mi ranije javili, pitali smo ih, „Da li ste kontrolisali ovu zonu?“ KFOR je govorio, „Da, pregledali smo je“. Srpska vojska je bila u Grebniku, baš na toj padini. Tamo gore je bilo mnogo punktova. Kažu da su bili srpski.
Ovaj dečak koji ju je našao, kada smo ga pitali, rekao nam je, „Ja sam je našao, izgledala je kao hemijska olovka. Kada sam je pritisnuo, tada je eksplodirala“. Došli su stručnjaci za mine da kontrolišu, ali nisu više ništa našli. Tu je bila montirana, tu je i eksplodirala. Toliko jako je eksplodirala da se celo selo zatreslo. Stakla na prozorima kuća su se slomila. Svi su rekli, „Šta je puklo ovoliko?“
Došli su ovde da fotografišu, da snimaju, govorili su, „Ovo su posledice rata. Srbi su je ovde postavili. Ovo je deo rata. To je bila nesreća dece. Celo Kosovo je tako prekriveno minama“. Govorili su, „Bile su skrivene jer su ih tako postavili Srbi. Mi smo celo ovo mesto pregledali. Sve smo pregledali“.
Možda ima još mina, ko zna, jer mi nismo još toliko slobodni da se krećemo ovuda. Bilo je mnogo Srba ovuda. Tokom celog rata su tamo bili pozicionirani Srbi, u onoj kući onde. Tu su najduže bili, jer se cela ova ravnica, ova dolina, cela Klina, vidi sa te padine.
Posle rata su u škole dolazili stranci, uz prevod su držali predavanja. I mi smo, zajedno sa mužem i deverovima govorili deci, „Ako nađete nešto, ne dirajte jer su to mine, mogu da eksplodiraju. Ako nešto vidite, morate doći da nam javite, da nam kažete. Mi ćemo javiti policiji ili KFOR-u, kako bi došli da ih uklone“. Mada, i deca su ih se oduvek plašila jer su im u školama često govorili o minama.
Ali, eto, eksplodirala je tu među decom i odoše mi obojica. Nikada ih ne mogu prežaliti. Sada smo došli u neke godine, pa sve doživljavam još teže. Viđam im drugove, žene se, dobijaju decu, a meni je teško. Za majke je mnogo teže. Otac, ipak, izađe po malo, ali za majku je mnogo teško.
Obe ćerke su mi se udale. Obe su bile jako tužne, Merita i Dafina. Sada imaju dva brata i nema na svetu sestara koje se više brinu o braći od njih dve. One su ih odgojile. Ja sam samo rodila ova dva sina, one su ih oblačile, one su ih presvlačile, one su ih hranile. Mnogo su se ćerke brinule o ova dva brata.
Starija ćerka je prošle godine otišla u Belgiju. Ona ih je odgojila jer je radila kao učiteljica, završila je pedagogiju, završila je i master studije. Sada, 10 oktobra, će napuniti 30 godina. I ćerke su bile mnogo utučene. Kada dođu, brinu se o meni, mnogo me vole. Uvek me vide tužnu, pa se trude da mi odagnaju misli, da me oraspolože, da me izvedu, šetaju me, vode me svuda, samo da me vide srećnom, mene i svog oca. Ali, tuga nas nikada ne napušta.
Ostao mi je žal što im nisam mogla videti lica, nijednome, iako nije imalo šta da se vidi. Ovog starijeg sam samo malo videla, i više mi nisu dozvolili da ga vidim, osim na dan sahrane. Ni drugog nisam mogla da vidim jer je bio u zavojima. Nije imalo ni šta da se vidi. Tog jutra sam ih ispratila i više nisam ništa videla. Odoše mi obojica.
Često mi dođu u san, sanjam ih. Najčešće ih sanjam kako dođu da me poljube. Kada sam trebala da rodim drugog Adema, sanjala sam Adema, poljubio me je, „Mama, evo, ja sam došao. Ponovo ću doći na ovaj svet, a ti tuguješ, mnogo plačeš. Zašto plačeš? Evo, opet će ti Adem doći“.
Drugog sina češće sanjam. Svakog puta kada ga sanjam, sutradan odem na groblje. Često idem. I ovih dana ću da odem jer su im rođendani. Kada bude godišnjica od pogibije, kada je eksplodirala mina 10. jula, odem gore na padinu, pa tamo plačem.
Muž do skoro nije mogao da ode na dečiji grob. Nikada. Ja sam uvek išla sa svekrvom. Posle su i ćerke porasle, pa sam išla sa ćerkama, sa svekrvom, ali muž nikada nije mogao da ode.
Muž mi ne dozvoljava da postavim njihove fotografije u sobi, ni u salonu. Ja volim da gledam njihove fotografije, ali njegovo srce ne može to da izdrži, odmah se onesvesti, nakon toga samo plače. Plačući kaže, „Ne mogu da gledam njihove fotografije“. Skoro je počeo da odlazi na groblje, jer do skoro nije išao. Kada bi sahranili nekoga iz sela nikada nije išao na sahrane. Celo selo je znalo u kakvom je stanju. Nakon dva-tri dana bi otišao da izrazi saučešće, ali na sahrane nikada. Ni kada bi se desila neka teška smrt, kada bi neko iz porodice umro, ni tada nije išao na sahrane jer ne može da izdrži.
Danas, hvala Bogu što nam je Bog podario ova dva sina. Srce nam je slomljeno, zauvek će nam srca biti ranjena. Mi ih ne možemo zaboraviti sve dok i mi ne odemo k njima. Tuga nikada ne prestaje, samo se uvećava. Deca nam je sada odagnaju, zadovoljni smo, vole nas, volimo ih. Gledamo ih kako idu u školu oboje, pratimo ih. Uče lepo, zadovoljni smo. Međutim, srce nam je slomljeno. Ali, Bog nam ih je podario, pa nam je oboma malo zalečio srca, ali i celoj porodici.
Srećna sam i zbog ćerki, neka se i njima malo ublaži bol. Sestre pate za braćom skoro kao majka. Ali, dobro je, deca rastu. Stariji sin je napunio 13 godina u aprilu. Ovaj mlađi je 19 avgusta napunio 12 godina. Lepo rastu, lepo nam je sa njima u kući.
Međutim, za majke je mnogo teško, i za porodicu, za roditelje. Ne postoji ništa teže na ovom svetu nego da dvoje dece sahranite. Za mene je to nešto najteže na ovom svetu što me nikada neće proći sve dok ne odem k njima.
Međutim, život mora da se nastavi, nema nam drugog izlaza. Zbog muža, zbog ćerki, zbog okoline, život mora da se nastavi iako je preteško. Ne znam šta bi moglo biti teže. Ali, Bog nam je podario njih, Bog nas je pogledao, pa guramo dalje.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
