DISKUSIJA O NJEGOVOJ I NJENOJ PRIČI NA ĆASKANJU

Izvor: Kosovo 2.0

AUTOR/KA DANNY WILKINSON – SEPTEMBAR 17, 2016

Debata o seksualnom nasilju u konfliktu održana u prostorijama K2.0.

Kada se priča o ratu na Kosovu 1998-1999, muškarci se često prikazuju kao junaci, dok se žene svode na žrtve; uprkos tome što su bile i liderke, borkinje i aktivistkinje, žene su i dalje isključene iz sveobuhvatnijeg narativa, dok se retko kada priznaje da su i muškarci bili žrtve. Ovakve percepcije su nedavno bile preispitane na otvoreniji način u kosovskom društvu, a nakon niza inicijativa građana, pa su bile i predmet otvorene diskusije održane u četvrtak u dvorištu Kosova 2.0.

Ovu diskusiju, pod nazivom Ćaskanje, organizovali su K2.0 i forumZFD, pa je time obeleženo publikovanje novog štampanog izdanja Balkanskih.perspektiva u organizaciji ovog foruma, pod nazivom “Rod i suočavanje sa prošlošću”. O ovoj temi su razgovarali sledeći panelisti: Nazlie Balja, aktivistkinja za prava žena, članica Nacionalnog saveta za preživele i žrtve seksualnog nasilja i pravna savetnica ministra pravde, Dafina Bućaj, i aktivista i direktor organizacije aktivnoga građanstva, Ec ma ndriše, Hajrula Čeku. Diskusiju je vodila glavna urednica K2.0, Besa Luci.

Prva govornica, Balja, naglasila je nedostatak napretka u pomaganju onima koji su preživeli seksualno nasilje u konfliktu (conflict-related sexual violence – CRSV) tokom rata, pa je tako dobar deo krivice svalila na vladu. Godine 2014, posle nekoliko godina rasprave u vladi i društvu — što je odlaganje koje je nazvala “smešnim” – preživeli od CRSV-a bili su obuhvaćeni zakonom koji pruža socijalna primanja veteranima i civilnim žrtvama; međutim, “i dalje se ništa nije učinilo” i institucije i dalje zanemaruju preživele. Iako je najavljeno da će biti uspostavljena komisija za proveravanje statusa veterana i preživelih od CRSV-a, Balja tvrdi da je to samo izgovor da bi se dodatno odugovlačilo, zbog čega se preživeli ponovo nalaze na nuli.

Ona je dodala da, iako postoje zakoni koji štite prava žena, oni se ne sprovode; na primer, žene su i dalje nedovoljno zastupljene u vladinim institucijama. Implikacije kosovskog društva treba da zabrinu svakoga: da bi se zaista videla prošlost, tvrdi ona, moramo se pozabaviti sa predrasudama u sadašnjosti.

Sledeća govornica, Bućaj, tvrdi da se “prava žena” kao koncept slabo razumeju i da mogu da marginalizuju žene; ona više voli termin “rodna ravnopravnost”. Kada je reč o percepciji žena kao žrtava, ona je dodala da bi društvo umesto toga trebalo da se fokusira na uloge žena kao heroja tokom rata. Ona je odlaganje postizanja dogovora o kompenzaciji za preživele od CRSV-a pripisala tradicionalnom kosovskom društvu, ali smatra da je Kosovo sada napravilo korak napred, zbog čega se pruža veća podrška preživelima.

Baveći se kritikama upućenih institucionalnim odlaganjima, ona je govorila o budžetskim ograničenjima, navodeći jednogodišnje pregovore sa Ministarstvom pravde i Ministarstvom finansija o nedostatku kompenzacija za preživele od CRSV-a, dok je kazala da je sasvim jasno da se time ne može opravdati nedostatak koordinacije između institucija. Postoje i problemi u sačinjavanju optužnica, kako zbog toga što preživeli ne žele da se ponovo prisećaju tih događaja i, kada su u pitanju srpski građani, postoji odbijanje Srbije da izruči građane za suđenje.

Preispitujući to da li je društvo spremno da se suoči sa prošlošću, ona je istakla da su poslekonfliktne inicijative doskora pokretane u međunarodnoj zajednici; nedavne inicijative su poticale od lokalaca, što upućuje na to da je moguće napraviti veći napredak.

Čeku je naglasio da naša “percepcija počinje i završava se u jeziku”. Tokom retkih slučajeva kada se razgovara o CRSV-u nad muškarcima, o tome se govori kao o “mučenju”, što nije slučaj kada se diskutuje o nasilju nad ženama. O CRSV-u se često razmišlja kao o nečemu što muškarac sprovodi protiv žene, sugerisao je on, što pogoršava ideju o ženama kao žrtvama; nasilje nad muškarcima se ne razlikuje od nasilja nad ženama, pa ne bi trebalo praviti takvu razliku kada se o seksualnom nasilju govori kao o pitanju ljudskih prava. On je dodao da motiv nije želja, već moć i dominacija.

Ilustrujući svoju misao da se rat ne može odvojiti od roda, on je objasnio da se o “maskulinitetu uči u vojsci”; cilj je ‘feminizovati’ protivnika, lišavajući ga muških kvaliteta — muškarac koji ne može sebe da zaštiti, ne može da zaštiti ni svoju porodicu, niti da ispuni svoje obaveze u ratu.

Nakon ovih opažanja, mogla je da se otvori debata i da se daju komentari.

Diskutovano je o prikazivanju žena kao žrtava CRSV-a, pritom ignorišući brojne uloge koje su one preuzele i imale. Bućaj je pomenula ulogu žena kao majki dok su muškarci učestvovali u borbama; u tom trenutku je iz publike došao komentar da se o ženama ne bi trebalo diskutovati kao o heroinama zbog majčinstva, ali u smislu njihove čovečnosti — otac u toj situaciji bi takođe bio predstavljen kao heroj — kao i da fokusiranje na majčinstvo pojačava pojam “žena kao žrtava”.

Pomenute su i uloge žena kao aktivistkinja i borkinja. Naime, Balja tvrdi da, uprkos ulogama žena pre, tokom i posle rata, rat se sam po sebi vidi kao borba muškaraca, pa se žene tako stavljaju po strani, a vrata se zatvaraju za buduće razmatranje ove teme.
Diskusija o nedostatku podrške preživelima prvo se usredsredila na neophodnost dobijanja tačnog broja preživelih, kako bi se situacija bolje razumela; jedan od učesnika ove debate je naglasio da se prihvaćena brojka od 20.000 preživelih ne temelji na činjenicama i da ljudi ne veruju dovoljno institucijama da bi istupili i prijavili se.

Drugi učesnik tvrdi da je sada prekasno: mnogi preživeli ne žele da diskutuju o svom iskustvu posle tako mnogo vremena, jer sada imaju porodice koje možda za to i ne znaju. Drugi su pričali o ženama koje su se razvele nakon što su njihovi supruzi otkrili da su silovane u ratu.

Mnogi su rekli da preživeli često osećaju sramotu ili da su za nešto krivi; o deci koja su začeta tokom silovanja se često govori kao o “deci srama”, pa se tako i stigmatizuju žrtve.

Student novinarstva na diskusiji je rekao da porodice često ne žele da govore o silovanju. “Mi, kao društvo, ne želimo da ga priznamo, pa tako posramljujemo i osuđujemo one koji istupe kao žrtve. Moramo da priznamo da postoje ove predrasude, a porodicama bi trebalo pružiti podršku kada je reč o tome kako da pristupe ovoj temi”, rekla je ona.

I sama dete za vreme rata, ona je čula kako članovi njene porodice razgovaraju o silovanju, a da nije razumela šta to znači. Sugerišući generacijsku promenu u stavovima, ona je primetila da, dok studenti na univerzitetu sada najčešće pručaju o muškarcima kada diskutuju o seksualnom nasilju, ovo je prava retkost na fakultetu.

Drugi učesnik debate, psiholog, tvrdi da ni pojedinci ni društvo ne mogu da napreduju sve dok se takvi traumatski događaji “guraju pod tepih”.

Jedan od učesnika je rekao da ljudi shvataju da postoji stigma, ali ne čine ništa po tom pitanju; da bi se napredovalo, u društvu treba kreirati prostor koji preispituje kulturu okrivljavanja preživelih.

Balja tvrdi da se svrha CRSV-a razlikuje od seksualnog nasilja u vreme mira zbog njegove uloge u etničkom čišćenju, bilo kroz trudnoće ili terorisanje ljudi kako bi se primorali da napuste određeno područje. Bućaj je dodala da se o slučajevima silovanja moglo čuti u Haškom tribunalu koji je istraživao ratne zločine tokom sukoba u Bosni.

Jedna od učesnica je rekla da bi rasprostranjenost CRSV-a tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji trebalo dodatno istražiti, tvrdeći da je ono učestalije u patrijarhalnim društvima; gde se na ženu gleda kao na vlasništvo muškarca, oduzimanje “časti” ženi je način napada na njenog supruga ili oca. Ona je dodala da je teško suočiti se sa time, jer ovaj mentalitet traje do danas.

Nakon dvočasovne debate, neformalne diskusije su se nastavile u bašti Kosova 2.0, pre nego što je muzika di-džej Ode zatvorila ovo veče.

Fotografije: Majliinda Hoxha / K2.0.

Ova priča je napisana u originalu na engleskom.