Između novinarstva i meke moći.
„Ja sam Kasem Bajrami iz sela Korotica, Glogovac. Izgubio sam svoju četvorogodišnju ćerku. Trenutno se nalazim u kampu Stankovec, Makedonija. Ako neko ima bilo kakvu informaciju, molim vas nazovite mog brata Ejupija u Švajcarskoj na ovaj broj… Ime moje ćerke je Drenusha Bajrami.“
„Ja sam Alban Fani, imam osam godina, iz sela Rugovo kod Hasa. Tražim svog oca na Kosovu.“
„Moje ime je Xhavit Ekelija i ja sam iz Vučitrna. Moja dva sina su nestala 2. aprila; Agron, 6 godina, i Arbën, 3 godine. Ako imate bilo kakvu informaciju, molim vas kontaktirajte Međunarodni crveni krst.“
Glasovi su dolazili preko radija u aprilu 1999. godine, dok su NATO bombe padale na jugoslovenske ciljeve, a stotine hiljada Albanaca proterivale srpske vojne snage ka Makedoniji (danas Severna Makedonija) i Albaniji. Porodice su se razdvajale u metežu progona. Bez telefona, bez adresa na koje bi slali pisma i bez ikakvog drugog načina za komunikaciju izvan izbegličkih kampova, mnogi su sa sobom nosili samo sopstveno ime i glas.
Tog proleća, Glas Amerike (na engleskom: Voice of America – VoA) počeo je naglas da čita ova imena u radio-emisijama. U saradnji sa Međunarodnim komitetom Crvenog krsta (MKCK), koji je registrovao svakog od izbeglica rasutih po kampovima, VoA je potom otvorio posebnu liniju za one koji su tražili svoje bližnje. Ubrzo se pridružio i britanski javni servis, BBC, i zajedno su ova dva emitera rezervisala prostor u svojim izdanjima, prenoseći kratke poruke izbeglica. Pošto je VoA bio najslušaniji radio tokom rata na Kosovu, kako unutar zemlje, tako i u izbegličkim kampovima, svaka od ovih poruka nosila je nit nade da negde, u kampovima ili na Kosovu, neko sluša, spreman da se javi ili jednostavno oseća olakšanje što je primio vest da mu je rođak živ.
U to vreme, radio je postao jedan od retkih izvora informacija iz unutrašnjosti zemlje za Albance proterane iz svojih domova na Kosovu, koji su bili raseljeni unutar i van zemlje. Lokalni listovi nisu radili jer su redakcije ili bile prisilno zatvorene ili uništene. Za izbeglice u susednim zemljama, VoA je postao nezamenljiv. Slušali su izdanje u 18:00 časova kako bi saznali koji su gradovi i sela napadnuti; ako se ne bi čitala imena mesta koja poznaju, odahnuli bi, jer je to značilo da su njihovi rođaci možda preživeli još jedan dan. Od Glasa Amerike su takođe očekivali da čuju stav Sjedinjenih Američkih Država (SAD), napredovanje NATO-a i druge razvoje u toku rata.
Ova nit nade vezana za radio-talase u izbegličkim kampovima dokumentovana je i u međunarodnim medijima. Iz Kuksa u Albaniji, kanadski list „Ottawa Citizen“ izveštavao je: „Tranzistori se masovno traže, a desetine tezgi na glavnoj pijaci prodaju ih na desetine svakog dana. ‘Kupujemo radio-aparate da bismo čuli vesti sa BBC-ja i Glasa Amerike’, rekao je izbeglica Bejtullah Elmazi, star 20 godina… ‘Radio-aparati su jedini način koji imamo da saznamo šta se dešava na Kosovu i šta rade NATO i Jugoslavija.’“
Ovo iskustvo sa terena potvrđeno je i empirijskim podacima. Istraživanja koja su sprovele Informativna agencija Sjedinjenih Država (USIA) i Intermedia Survey u Vašingtonu tokom maja i juna 1999. godine pokazala su da je u Albaniji preko 83% odraslih izbeglica slušalo bar jednom nedeljno servise na albanskom, srpskom i engleskom jeziku Glasa Amerike; u Makedoniji, oko dve trećine.
Tako, 12. juna 1999. godine, kada su NATO kolone ušle u Prištinu i kada je buka tenkova prekinula tišinu koja je zavladala zbog napuštanja grada, bilo je malo Albanaca, unutar ili izvan Kosova, koji nisu poznavali glas i imena novinara albanske redakcije Glasa Amerike.
Važnost ove uloge opisuje i Alan Heil, koji je služio u Glasu Amerike od 1962. do 1998. godine na različitim pozicijama, uključujući i mesto zamenika direktora. U svojoj knjizi „Voice of America: A History“ (na srpskom: Glas Amerike: Jedna istorija), on se osvrće na iskustvo albanskog novinara Glasa Amerike, Ilira Ikonomija.
„Nikada neću zaboraviti čudan osećaj koji sam doživeo. Izvadio sam satelitski telefon, postavio ga na haubu jedne uništene Lade koju je moj kolega iznajmio u Skoplju i poslao kratak izveštaj za albanski servis. ‘U Prištini sam i grad deluje mirno’, rekao sam, dok sam pažljivo gledao oko sebe. Priština je bila poput grada duhova. Potražio sam stan prijatelja kod kojeg ću prenoćiti. Prvo što sam pitao bilo je: ‘Šta se ovde dešava?’ Rekao mi je da su stanovnici Albanci pobegli ili se sakrili u podrume kuća, slušajući zapadne radio-stanice – uglavnom VoA-u – kako bi saznali vesti o ulasku NATO trupa u pokrajinu. Kasnije sam sreo mnogo ljudi koji su znali napamet imena svakog novinara našeg servisa“, ispričao je Ikonomi Heilu.
U okolnostima u kojima su se nalazili, ova intimna bliskost sa glasovima sa radija nije bila slučajna.
„Putem radio-talasa ušli smo Albancima u spavaće sobe. Svi su nam prepoznavali glas“, priseća se Afërdita Saraçini-Kelmendi, na Kosovu poznata kao Dita, osnivačica RTV 21.
Ona je bila prva dopisnica Glasa Amerike sa Kosova koja se od 1993. do 1998. godine svakog dana u 17:57 javljala telefonom albanskom servisu VoA kako bi izvestila o događajima i dešavanjima tog dana na Kosovu.
Za nju je VoA bila jedan od retkih prozora kroz koji se povezivala sa spoljnim svetom. „Bili smo svet gotovo hermetički zatvoren, u kojem se život merio minutima i satima, do sledećeg svitanja. Hoćeš li se probuditi živ?“, priča Dita. „VoA je kao medij pravio razliku jer je osvetljavao ono što se dešavalo unutra“.
VoA je intenzivirao izveštavanje o Kosovu 1981. godine, nakon nasilnog gušenja masovnih studentskih demonstracija. Ono što je počelo kao zahtev za boljim uslovima života i studiranja na Univerzitetu u Prištini, brzo se pretvorilo u pozive za proširenu političku autonomiju i priznavanje statusa Kosova kao republike. Ipak, do 1993. godine, VoA još uvek nije imao dopisnike unutar zemlje.
Nakon angažovanja Dite kao dopisnice sa Kosova za VoA, 1993. godine otvoren je i servis BBC-ja na albanskom jeziku, koji je takođe počeo da zapošljava lokalne novinare. Po prvi put, izveštavanje iz unutrašnjosti Kosova sprovodili su ljudi koji su svakodnevno živeli realnost koju su pokušavali da opišu. Do te godine, izveštavanje o Kosovu bilo je sporadično, a nedostatak lokalnih dopisnika primoravao je medije da se oslanjaju uglavnom na zvanične jugoslovenske izvore.
„Interesovanje za Kosovo je poraslo. Ovi međunarodni mediji, angažovanjem ljudi iznutra koji su izveštavali sa lica mesta, realno su promenili sliku o Kosovu, ali su promenili i poimanje situacije u samoj zemlji“, kaže Dita.
Osim što je informisao Albance o onome što se dešavalo u zemlji i pokazao svetu stepen represije koju su proživljavali pod srpskim režimom, VoA se transformisao i u platformu na kojoj su se artikulisali zahtevi Albanaca upućeni međunarodnoj zajednici. Elez Biberaj, koji je počeo da radi u VoA 1986. godine i vodio albanski servis tokom ratnih godina na Kosovu, imao je suštinsku ulogu u izgradnji mosta između VoA i albanskog političkog rukovodstva. Kako je u različitim intervjuima ispričao sada već penzionisani Biberaj, VoA nije služio samo kao izvor informacija za javnost, već i kao tihi diplomatski kanal između Vašingtona i Prištine.
Nakon osnivanja Demokratskog saveza Kosova (LDK) 1989. godine, američki predstavnici sugerisali su njegovim članovima da koriste VoA kao medij koji im nije nudio samo prostor, već i profesionalnu podršku osoblja. Iste godine, kroz prve intervjue koje je davao Ibrahim Rugova, VoA je postao ključni kanal za artikulaciju strategije mirnog otpora, politike koju je Rugova vodio nasuprot represiji srpskog režima. Ovaj odnos je dodatno učvršćen tokom njegove prve posete Njujorku u aprilu 1990. godine, čime je osnažena veza između njega i redakcije VoA.
Sam Biberaj je služio kao prevodilac na nekoliko Rugovinih sastanaka u SAD tokom 90-ih, kao i kasnije, za američku državnu sekretarku Madeleine Albright na konferenciji u Rambujeu 1999. godine. Pored toga, on je savetovao albanske političare o tačkama na koje treba da se fokusira njihova politička poruka.
Kako se Biberaj priseća u svojim intervjuima: „Rugova je veoma brzo shvatio da putem VoA može dopreti ne samo do svojih sunarodnika, već i do donosilaca odluka u Vašingtonu“.
Osim što je funkcionisala kao kanal političke komunikacije, saradnja sa VoA bila je zasnovana na jasnim etičkim i profesionalnim principima. Biberaj se priseća da je između redakcije VoA i izvora na Kosovu, uključujući i zvaničnike LDK, postojao dogovor: informacije koje je VoA dobijao od njih morale su biti tačne, jer bi svako odstupanje potkopalo kredibilitet same stanice.
Ovaj princip stavljen je na probu naročito nakon 1997. godine, kada se na sceni pojavila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). VoA nije tretirao njenu pojavu kao odstupanje od prethodne političke linije, već kao direktnu posledicu eskalacije nasilja srpskog režima.
U tom periodu, Biberaj je imao redovne kontakte sa vođama OVK, uključujući Hashima Thaçija, sa kojim je, kako se priseća, sklopio dogovor koji će definisati novinarski profesionalizam VoA u ratnim uslovima: „Rekao sam mu: ‘Ja ne poznajem vas, niti vi mene, ali želim da budem u poziciji da vam verujem. Informacije koje nam dajete moraju biti tačne, inače srozavate naš kredibilitet’“.
Na taj način, VoA je postao ne samo medij kojem su Albanci na Kosovu najviše verovali tokom 90-ih, već i sredstvo povezivanja američke politike i albanskih ciljeva, pretvarajući radio u jednu od najvažnijih medijskih i diplomatskih platformi tog perioda.
Probijanje Gvozdene zavese
Priče slične onima o VoA na Kosovu ispunjavaju preko 300 stranica Heilove knjige, koja opisuje put ovog medija od osnivanja 1942. godine, tokom Drugog svetskog rata, pa sve do početka 2000-ih. U knjizi desetine novinara svedoče o svojim iskustvima izveštavanja iz zemalja iza Gvozdene zavese, uključujući zemlje Sovjetskog Saveza (SSSR), Poljsku, Čehoslovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Istočnu Nemačku, a do 1960. godine i Albaniju.
Paralelno sa tim, građani ovih zemalja ispovedaju svoju emocionalnu povezanost sa glasovima tih novinara, koje su pokušavali da čuju uprkos ometanju (engl. jamming) i sovjetskoj propagandi. Jamming je bila tehnika koju su koristili komunistički režimi kako bi blokirali talase zapadnih radio-stanica. Slanjem veoma snažnih signala buke, ometali su iste frekvencije na kojima su emitovali VoA ili Radio Slobodna Evropa (RFE), kako slušaoci ne bi mogli jasno da razaberu glasove sa Zapada.
U SSSR-u i zemljama Istočne Evrope, mediji su funkcionisali pod direktnom kontrolom komunističkih partija koje su upravljale državnim institucijama. Novinarstvo nije imalo za cilj odslikavanje realnosti kakva jeste, već njeno oblikovanje prilagođavanjem ideološkoj liniji partije. Ovaj pristup je osnažen kroz socijalistički realizam, koji je služio kao kulturni i medijski okvir za predstavljanje javnog života. Unutar tog okvira, država je prikazivana kao pravedna i brižna, dok su nezadovoljstvo, siromaštvo i društveni sukobi ostajali van javnog diskursa.
U tom kontekstu, međunarodni mediji – naročito oni sa sedištem u SAD – bili su zabranjeni i proglašeni neprijateljskim prema socijalističkom poretku, dok su u zvaničnom diskursu opisivani kao proizvodi „američkog imperijalizma“.
U toj klimi izolacije, SAD su preko VoA nastojale da prenesu sliku jednog drugog sveta kao alternativu zatvorenoj realnosti komunističkih režima. U tim emisijama obrađivane su teme slobodnog tržišta i kapitalizma, predstavljani su tehnološki napredak, raznovrsna muzika, kultura potrošnje i moderni ritam zapadnog života, nudeći širi pogled na društva izvan Istočnog bloka, istovremeno sugerišući način života koji se povezivao sa slobodom, mogućnostima i individualnošću. Ovi sadržaji su, na indirektan način, prenosili i političke i ekonomske principe na kojima je izgrađen američki model.
Upravo ta dvostruka uloga koju je VoA igrao — kao sredstvo informisanja i kao instrument meke moći SAD — prožima istoriju ovog medija još od osnivanja 1942. godine, tokom Drugog svetskog rata. Tada je, u prvom emitovanju ka Evropi, voditelj William Harlan Hale otvorio program na nemačkom jeziku rečima:
„Donosimo vam glasove iz Amerike. Danas, i svakog dana od sada, govorićemo vam o Americi i ratu. Vesti mogu biti dobre za nas. Vesti mogu biti loše. Ali mi ćemo vam govoriti istinu.“
Pre osnivanja VoA, SAD su bile jedina velika sila koja nije imala međunarodni servis za emitovanje finansiran od strane vlade. SSSR je već izgradio radio-centar u Moskvi i do kraja 1930. godine emitovao na oko 50 jezika. Ujedinjeno Kraljevstvo je preko BBC-ja pokrenulo svoj servis u decembru 1932. godine, emitujući putem kratkih talasa širom sveta. U međuvremenu, nacistička Nemačka je 1933. godine podigla veliku mrežu međunarodnih predajnika.
Cilj prvih emisija VoA bio je da se suprotstave nacističkoj propagandi Berlina, kao i da slome informativnu kontrolu Nemačke nad evropskom javnošću, posebno na okupiranim teritorijama.
Nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, VoA je zamalo ugašen, jer se verovalo da je medij ispunio svoju misiju i smatralo se da više nema nikakvu drugu ulogu. Međutim, neposredni posleratni razvoj događaja i brzo pogoršanje odnosa između SAD i SSSR-a promenili su ovu procenu.
Sukobi između dva različita modela političke i društvene organizacije – američkog i sovjetskog – intenzivirali su se i pretvorili u globalnu trku za uticaj i ideološku i kulturnu dominaciju. Ovaj period, poznat kao Hladni rat, karakterisali su i napori da se pridobije podrška međunarodnog javnog mnjenja putem međunarodnog emitovanja. Radio Moskva je značajno pooštrila svoju retoriku protiv SAD, intenzivirajući propagandne napade. U tim okolnostima, VoA je dobio novu ulogu i 17. februara 1947. godine otvorio servis na ruskom jeziku.
U jesen te godine, zajednička komisija Kongresa, kojom su predsedavali senator Howard Alexander Smith i predstavnik Karl Mundt, posetila je 22 zemlje u Evropi i vratila se u Vašington ubeđena da je Americi hitno potrebno da oživi svoj program međunarodnog informisanja, kako bi svetu prenela ono što je nazvala „istinom o SAD“. Prema izveštaju komisije, ovaj program je uveliko zaostajao za onima iz SSSR-a i Ujedinjenog Kraljevstva.
Godina 1948. označila je odlučujuću prekretnicu kada se ideološki sukob otvoreno reflektovao i poprimio globalne razmere. Komunistički prevrat u Čehoslovačkoj, početak Marshallovog plana i sovjetska blokada Berlina definitivno su podelili Evropu na dva neprijateljska bloka.
Iste te godine, američki Kongres je usvojio Akt „Smith–Mundt“, koji je institucionalizovao ulogu SAD u međunarodnoj informativnoj i kulturnoj razmeni. Ovaj akt je postavio VoA kao deo američke javne diplomatije, dajući mu zvanični mandat za komunikaciju sa stranom publikom putem vesti i kulturnih programa. Istovremeno, iz straha da bi se državna sredstva informisanja mogla koristiti za unutrašnju propagandu – što je bila zabrinutost oblikovana iskustvom sa nacističkom propagandom – akt je zabranjivao namerno distribuiranje sadržaja VoA unutar SAD, ograničavajući njegovu publiku isključivo na inostranstvo. Ova zabrana je ostala na snazi sve do usvajanja „Smith–Mundt Modernization Act“ 2013. godine.
U godinama koje su usledile nakon usvajanja akta „Smith-Mundt“, unutar američke administracije i Kongresa vodile su se stalne debate o ulozi VoA: da li treba da se fokusira na izveštavanje o vestima i prikazivanje američkog društva u inostranstvu ili da služi kao sredstvo spoljne politike u ideološkom suočavanju sa SSSR-om. U tom kontekstu, Kongres je sve više video VoA kao „psihološko oružje“ u Hladnom ratu.
Izbijanje Korejskog rata 1950. godine osnažilo je ovaj pristup. VoA je proširio jezičke servise i planirao izgradnju kompleksa za emitovanje na kratkim talasima na obe obale SAD.
Iako je VoA često kritikovan kao instrument američke propagande zbog vladinog finansiranja i institucionalnog nadzora, on je zadržao stepen uredničke nezavisnosti. VoA za međunarodnu publiku nije izveštavao samo o uspesima američke politike, već i o neprijatnim vestima i događajima koji su se dešavali unutar zemlje, uključujući skandal Watergate i masovne proteste protiv rata u Vijetnamu.
Godine 1982, VoA je još jasnije povukao granicu između vesti i političke poruke: analize i komentari koje je ranije producirala redakcija za aktuelnosti (Current Affairs) preimenovani su u „editorijale“, izmešteni su iz novinske redakcije i dodeljeni posebnoj političkoj kancelariji, kako bi slušaocu bilo jasno kada dobija informaciju, a kada sluša zvanično objašnjenje politike SAD.
Ovakav pristup nije isključivao političku ulogu VoA, već je imao za cilj da poveća kredibilitet u očima publike u komunističkim zemljama, gde su državni mediji radili pod strogom kontrolom, a kritika vlasti bila zabranjena.
Tako je VoA otelotvorio ono što je američki politolog Joseph Nye definisao kao „meku moć“ (engl. soft power). Nye je ovaj koncept razvio krajem Hladnog rata, argumentujući da uticaj SAD ne proističe samo iz vojne i ekonomske snage, već i iz sposobnosti privlačenja putem kulture, političkih principa i institucija. Nakon pada komunizma 90-ih godina, pisao je da se moderna moć sve više ogleda u sposobnosti „da navedeš druge da žele ono što ti želiš da oni žele“.
U tom smislu, emisije poput onih na VoA funkcionisale su kao sredstva simboličkog i kulturnog uticaja. Taj uticaj VoA nije postizao samo informisanjem, već i putem posebnih programa kao što su „Special English“ i „Music USA“, koji su služili kao kulturni mostovi između Amerike i publike iza Gvozdene zavese, kombinujući širenje engleskog jezika, muzike i američkog načina života kao formu meke moći.
„Special English“ i „Music USA“
„Glasovi iz programa Special English ispunjavaju moju sobu svakog jutra, kada se probudim i razmaknem zavese. Vaš program je postao neraskidiv deo našeg svakodnevnog života – jedinstven prozor u svet, model jasnog, tačnog i direktnog jezika, nepresušan izvor nade, vere i radosti. Obogaćujete nam umove svojim istorijskim, društvenim i naučnim programima. Ljudi me često pitaju: ‘Gde ste i kada ste vi i vaša porodica naučili toliko o čovečanstvu, Zemlji i svemiru?’ Moj odgovor je: VoA Special English. Hvala vam!“
Dobrin Cockov iz Sofije, Bugarska, u pismu poslatom VoA, preneto iz Heilove knjige.
Budući da je većina emisija na engleskom jeziku bila nerazumljiva publici koja ne govori engleski, VoA je 1959. godine razvio program „Special English”. On je bio zasnovan na ograničenom fondu reči koji se tokom godina proširio na oko 1.500 reči. Tekstovi su pisani kratkim rečenicama koje su sadržale samo jednu ideju. Nisu se koristili idiomi, a sadržaj se izgovarao sporijim ritmom – otprilike dve trećine brzine standardnog engleskog jezika koji se koristio u većini emisija VoA.
Iako je VoA emitovao program na desetinama jezika – 46 do kraja Hladnog rata – ovaj program je imao potpuno drugačiji cilj od običnog prevoda. Osmišljen je kao sredstvo za širenje engleskog jezika i izgradnju veza sa globalnom publikom, upoznajući je sa različitim aspektima američkog društva.
Sadržaj programa fokusirao se na teme poput nauke, poljoprivrede, zdravlja i američke kulture, težeći ka izgradnji kredibiliteta čak i u zemljama u kojima se na SAD gledalo sa sumnjom. Kroz ovaj pristup, program se pozicionirao kao izvor učenja, a ne kao politički glas.
Tokom godina, „Special English” je postao jedan od najslušanijih programa VoA i model za slične inicijative, poput „BBC Learning English”. Program se emitovao duže od pet decenija.
VoA je koristio sličan pristup i kroz džez muziku, koja se pretvorila u sredstvo kulturne diplomatije tokom Hladnog rata. Džez, kao muzička forma nastala spajanjem afroameričkih tradicija, bluza i ragtime-a, doživljavan je kao međukulturalno razumljiv muzički jezik i kao izraz umetničke slobode, posebno u kontrastu sa kulturnim ograničenjima u zemljama Istočnog bloka.
U centru ove strategije stajao je Willis Conover, najpoznatiji džez moderator na VoA, koji je sa svojom emisijom „Music USA“ i segmentom „Jazz Hour“ postao najpoznatiji glas globalnoj publici tokom više od četiri decenije, emitujući preko 10.000 epizoda sa intervjuima i muzikom.
Donekle, njegov stil emitovanja – smiren glas, jednostavna sintaksa i spor ritam – činio je program razumljivim čak i onim slušaocima koji nisu tečno vladali engleskim jezikom. Ovaj stil govora, sličan programu VoA „Special English“, u kojem su primenjivane slične metode jezičkog pojednostavljivanja, pomagao je slušaocima i da nauče engleski jezik.
U međuvremenu, zbog akta “Smith-Mundt”, Conover je ostao relativno nepoznat unutar američkog društva, pošto emitovanja VoA nisu bila dozvoljena za domaću publiku. Ali u komunističkim zemljama, kao u Poljskoj, on je smatran „kumom džeza“. Za mnoge slušaoce, ove emisije su funkcionisale kao oblik muzičkog obrazovanja, upoznajući ih sa centralnim figurama američkog džeza kao što su Duke Ellington, Louis Armstrong, Count Basie i Charlie Parker, kao i povezujući ove umetnike sa njihovom publikom širom sveta.
Za ljude koji su živeli pod cenzurom i potlačenošću, poput pijaniste Adama Makowicza iz Poljske, gde je džez bio zabranjen od početka 50-ih godina kao simbol američkog imperijalizma, Conoverova emitovanja bila su „čas slobode“. Mnogi muzičari u komunističkim zemljama započeli su svoj put u džezu inspirisani Conoverovim emisijama.
Sovjetska propaganda koristila je afroameričko poreklo džeza kako bi optužila SAD za licemerje: zemlju koja govori o slobodi van svojih granica, dok unutar njih sprovodi rasnu segregaciju. Ove kritike imale su realnu osnovu. U to vreme, Afroamerikanci u SAD su i dalje živeli pod institucionalizovanom diskriminacijom. Ironično, većina umetnika koji su bili uključeni u program “Jazz Hour” na VoA, bili su tamnoputi muzičari.
U isto vreme, američka vlada je sredinom 50-ih pokrenula projekat „Jazz Ambassadors“, kroz koji su rasno mešovite grupe sa imenima kao što su Louis Armstrong, Dizzy Gillespie i Dave Brubeck putovale kroz zemlje iza Gvozdene zavese, ali i po Africi i Aziji. Džez muzika, izgrađena na bazi improvizacije unutar zajedničke strukture, smatrana je od strane State Departmenta kao savršena metafora za Ameriku: individualna sloboda unutar harmonizovanog poretka.
Ali, za same umetnike ova kulturna diplomatija bila je uvek u kontrastu sa realnošću nejednakosti koja je preovladavala u SAD, gde su bili aktivisti pokreta za građanska prava.
U međuvremenu, kako bi zamenila ovaj uticaj, Moskva je razvila sopstvenu verziju „socijalističkog džeza“, kontrolisanog i u skladu sa ideološkim normama, kao i ograničenog u improvizaciji. Tako je za milione slušalaca iza Gvozdene zavese, džez, koji se slušao tajno, doživljavan kao privatni oblik kulturnog otpora.
U jeku napora da se protivteži sovjetskoj propagandi i da se dobije ono što je tokom Hladnog rata bilo poznato kao „bitka za umove i srca“, SAD su proširile svoje polje medijskog uticaja osnivanjem Radio Evrope (RE) i Radio Slobode (RL). Ovi emiteri su imali za cilj da prodru direktno u zatvorena društva Istočne Evrope, kao u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, kao i u SSSR, funkcionišući kao surogat mediji za društva u ovim zemljama.
Ove radio stanice postale su platforme intelektualaca i političkih disidenata u samim komunističkim zemljama, koji su preko njih prenosili vesti i analize čije objavljivanje nije bilo dozvoljeno u domaćoj štampi, pomažući tako u stvaranju opozicije koja će igrati važnu ulogu u kasnijim procesima političkih promena.
Kao što piše Lech Wałęsa, lider pokreta Solidarność koji je odigrao odlučujuću ulogu u rušenju komunističkog režima u Poljskoj, u predgovoru knjige „War of the Black Heavens: The Battles of Western Broadcasting in the Cold War“ (na srpskom: Rat crnih nebesa: Bitke zapadnih radio stanica tokom Hladnog rata), autora Michaela Nelsona:
„Kada su u pitanju radio talasi, Gvozdena zavesa je gubila moć. Ništa nije moglo zaustaviti dolazak vesti – ni sateliti, ni minska polja, ni visoki zidovi ili bodljikave žice. Granice su mogle biti zatvorene, ali reči ne.“
U međuvremenu, sam Nelson naglašava da su njegova istraživanja u arhivima Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza potvrdila ubeđenje komunista da je zapadna radio-propaganda – ili, kako su ih oni zvali, „glasovi“ – predstavljala najmoćnije i najefikasnije oružje za ideološku intervenciju u SSSR.
Glasovi iznutra
„Sedeo sam sa tri prijatelja u restoranu. Odjednom, jedan od njih, železničar, pružio mi je nešto ispod stola. Osetio sam nekoliko listova u ruci, koje sam brzo stavio u džep. Malo kasnije ustao sam da odem u toalet i zaključao se unutra. Izvadio sam listove iz džepa… Jedan za drugim, prijatelji su ulazili u toalet da bi pročitali letke… Oni su ostavili dubok trag u našim umovima. Bili smo entuzijastični i ubeđeni da nas slobodan svet nije zaboravio“, citira se izjava jednog češkog političkog disidenta u knjizi „Broadcasting Freedom: The Cold War Triumph of Radio Europe and Radio Liberty“, (na srpskom: Sloboda emitovanja: Pobeda Radio Evrope i Radio Slobode tokom Hladnog rata), o lecima koje je Radio Evropa delila tokom 50-ih godina.
Poznata kao „Vetrovi slobode“ ili pod zvaničnim sloganom koji varira kroz različite publikacije kao: „Vetrovi slobode duvaju sa Zapada na Istok“ ili „Vetrovi slobode uvek duvaju sa Zapada“, ova kampanja balonima sprovedena je između 1951. i 1956. godine. Uključila je preko 590.000 balona, koji su sa neba bacili oko 300 miliona letaka iznad zemalja komunističkog bloka. Neki baloni su bili dizajnirani da eksplodiraju u vazduhu kako bi raspršili materijale iznad ciljanih zona, a jedan deo njih nosio je odštampanu reč „Svoboda“ (na srpskom: Sloboda).
Na nekim lecima su bili uključeni rasporedi emitovanja i radio frekvencije, dok su na drugima davane informacije o disidentskim pokretima, pravima radnika, politička satira, kao i poruke solidarnosti sa Zapada. Među podeljenim knjigama bila je i „Životinjska farma“ Georgea Orwella. Komunističke vlasti su upućivale građane da uništavaju ove letke i da ih ne šire, dok su se oni koji bi bili uhvaćeni u čitanju ili čuvanju letaka suočavali sa krivičnim gonjenjem.
Operacija balonima bila je deo „Crusade for Freedom“ (na srpskom: Krstaški rat za slobodu), nacionalne kampanje SAD koja je imala za cilj da osigura javnu i finansijsku podršku za RE. Kroz nju su američki građani pozivani da svoj doprinos ne vide kao daleku pomoć, već kao lični čin učešća u ideološkom sukobu Hladnog rata.
Za razliku od VoA, koji je imao za cilj da predstavi američko društvo i politiku stranoj publici, RE i RL su koncipirani kao surogat mediji i imali su cilj da ispunjavaju funkciju lokalnih medija. Oni su obrađivali unutrašnja politička i socijalna pitanja, izveštavajući o temama koje su komunistički režimi cenzurisali ili iskrivljavali.
RE je koncipirana kao glas koji je delovao bliskije i manje zvanično nego VoA. Sa bazom u Minhenu, RE je tajno finansirala CIA do 70-ih godina i mobilisala je političke emigrante iz zemalja Istočne Evrope da emituju program na svojim maternjim jezicima. Vesti, debate i analize koje nisu mogle biti objavljene u Varšavi, Pragu ili Budimpešti, stizale su svakodnevno do građana putem radio talasa.
Na drugoj strani, RL je počeo sa radom 1953. godine, sa direktnijim mandatom: da govori samim građanima SSSR-a na njihovim jezicima. Prva emisija počela je rečima: „Govori vam Radio Sloboda, slobodni glas vaših sunarodnika u egzilu“. Stanica je mobilisala ruske emigrante i političke protivnike u egzilu kako bi izgradila alternativni narativ naspram propagande Moskve.
RL je veoma brzo postao nezamenljiv izvor informacija za sovjetske građane, toliko da su ga vlasti smatrale direktnim mešanjem u unutrašnje poslove.
Kao što kaže Mark Pomar, veteran VoA i RFE/RL-a, Radio Sloboda je posvećivala posebnu pažnju pitanjima ljudskih prava. Samo o ovoj temi, RL je emitovao nekoliko dnevnih programa, izveštavajući o kaznama u „gulagu“ (logori za internaciju), novim hapšenjima, koji je bio najnoviji „samizdat“ (tajno deljenje zabranjene literature i publikacija u SSSR-u) i kakav su uticaj imali Helsinški sporazumi.
Osim servisa na ruskom jeziku, RL je imao i servise na ukrajinskom, gruzijskom, jermenskom, kazaškom, tataro-baškirskom i mnogim drugim jezicima. Upravo to je, možda više nego emitovanja na ruskom, iritiralo SSSR, prema Pomaru: „Od prvih dana, Radio Sloboda je priznavala da unutar SSSR-a postoje različite nacionalnosti, sa svojim kulturama i jezicima“.
Jedan od elemenata koji su izdvajali RFE/RL bio je način na koji je izlagao sovjetski sistem i sisteme drugih komunističkih zemalja kroz detaljne izveštaje o problemima komunizma, analizirajući njegove unutrašnje mehanizme, kao i pružajući informacije o načinu funkcionisanja vladajućih elita u Istočnoj Evropi. Istovremeno, programi su uključivali poređenja sa zapadnim društvima, nudeći slušaocima alternativnu perspektivu reference.
Neke epizode su razotkrile pukotine unutar komunističkog bloka, ali su i testirale sam model medija na kojem se gradio RE/RL.
Jedna od njih vezana je za 1956. godinu, tri godine nakon smrti Josifa Staljina. Nakon dvadesetog Kongresa Komunističke partije SSSR-a, tajni govor Nikite Hruščova, u kojem su osuđeni zločini i kult Staljina, pribavila je CIA i emitovan je putem talasa RE/RL na nekoliko jezika. Za milione ljudi u Istočnoj Evropi, njegov govor je imao veliki značaj jer je pokazivao da unutar sovjetskog rukovodstva postoje podele i kritike u vezi sa staljinističkim nasleđem.
Širenje govora poslužilo je i kao katalizator za ustanak 1956. godine u Mađarskoj, usred političkog i ekonomskog nezadovoljstva. Tokom njegovog gušenja od strane sovjetskih snaga, ubijene su hiljade osoba, a oko 200.000 građana je izbeglo, što je ovaj događaj učinilo jednim od najnasilnijih tokom Hladnog rata u Istočnoj Evropi.
Ali ustanak u Mađarskoj postao je i trenutak samorefleksije za izveštavanje RE. Dok su njena emitovanja širila nekontrolisane vesti o događajima koje je režim pokušavao da sakrije i podsticala građansku hrabrost entuzijastičnim tonovima, uključujući fraze poput „slobodan svet je uz vas“ i „borite se za slobodu“, mnogi slušaoci su te poruke interpretirali kao znak da je vojna pomoć Zapada blizu. Kada ta pomoć nije stigla, a ustanak je nasilno ugušen od strane sovjetskih trupa, pojavile su se oštre kritike na račun RE da je, nenamerno, podgrejala lažna očekivanja.
Unutrašnje i spoljne istrage nisu pronašle dokaze da je RE obećala vojnu intervenciju ili da je direktno podstakla ustanak. Ipak, događaj je primorao RE da preispita uređivačku politiku, pomerajući se sa mobilizatorskog tona ka naglašavanju pažljivijeg izveštavanja, analize i održavanja kritičkog mišljenja u zatvorenim društvima.
Tako je u narednim decenijama RE imala odmereniji pristup izveštavanju. Godine 1976, RE i RL su se ujedinile u jednu organizaciju – „Radio Free Europe/Radio Liberty“ (RFE/RL), koja je na srpskom poznata kao Radio Slobodna Evropa – stvarajući mrežu koja je emitovala na različitim jezicima za sve komunističke zemlje.
Kao što primećuje Michael Nelson u svojoj knjizi „War of Black Heavens“ (Rat crnih nebesa), jedna od najvažnijih funkcija RFE/RL bila je da popune prazninu nastalu nedostatkom dozvoljene opozicije u komunističkim zemljama, dajući prostor glasovima disidenata. Na njihovim talasima redovno su čitani spisi disidentskih autora kao što su Adam Michnik u Poljskoj, György Konrád u Mađarskoj i Václav Havel u Čehoslovačkoj, koji su putem samizdata širili samo hiljade kopija, dok su posredstvom radio talasa stizali do miliona slušalaca.
Njihovo prisustvo davalo je radio stanicama kredibilitet i legitimitet, jer je svedočilo da one odražavaju najartikulisanije kritičko i intelektualno mišljenje društava koja su živela pod komunističkim režimom. Prema Nelsonu, neprestano slušanje glasova kao što su Havel i Michnik, stvorilo je prostor mašte u kojem demokratija više nije bila nezamisliva, već blizak i dostižan horizont.
Jedan važan primer uloge RFE vezan je za Havela. Njegovi spisi, koji su ograničeno cirkulisali putem samizdata, emitovani su na RFE i stigli su do šire publike, doprinoseći prepoznavanju Havela kao javnog kritičkog glasa pre nego što će kasnije postati centralna figura Plišane revolucije – mirne tranzicije vlasti u Čehoslovačkoj tokom novembra i decembra 1989. godine, koja je okončala jednopartijski komunistički režim i otvorila put ka pluralističkom sistemu. Ovaj proces predvodila je široka koalicija intelektualaca, studenata i umetnika, unutar koje je Havel igrao predstavničku ulogu, postavši potom prvi predsednik Čehoslovačke, a kasnije i Češke.
Uticaj koji je RFE/RL imao na širenje literature disidentskih autora postao bi očigledan nakon dve decenije, 1973. godine, povodom objavljivanja „Arhipelaga Gulag“ od strane Aleksandra Solženjicina. Delo je dokumentovalo sistem logora za prisilni rad u SSSR-u, oslanjajući se na lično iskustvo autora kao bivšeg političkog zatvorenika i na stotine tajno prikupljenih svedočenja.
Reč „Gulag“ dolazi od ruskog akronima za „Glavnu upravu logora“ i odnosila se na široku mrežu logora i kaznenih kolonija koja se na svom vrhuncu, početkom 50-ih godina, prostirala od Belog mora do istočnog Sibira. Tokom decenija funkcionisanja, milioni ljudi – politički protivnici, intelektualci, vojnici koji su preživeli nemačko zarobljeništvo i obični građani – bili su internirani u ove logore, gde su uslovi života bili nečovečni, uključujući glad, prisilni rad, ekstremnu hladnoću i sistematsko nasilje. Procenjuje se da je nekoliko miliona interniranih izgubilo život.
Solženjicin je godinama bio zatvoren zbog pisma u kojem je kritikovao Staljina i dobro je poznavao tu realnost na osnovu sopstvenog iskustva. Kroz svedočenja koja je prikupio, on je rekonstruisao potpunu sliku sistema terora. Za većinu sovjetskih građana, gulazi su bili gotovo nepoznati. Režim ih je opisivao kao „logore za prevaspitavanje“ ili ih je potpuno skrivao. Informacije o njima nisu cirkulisale i svaki pokušaj njihovog pominjanja rizikovan je zatvorskom kaznom. Zbog toga, kada je „Arhipelag Gulag“ objavljen na Zapadu 1973. godine, Moskva ga je nazvala „najvećim antisovjetskim oružjem“ i u roku od godinu dana preveden je na 20 jezika, ostvarivši eksplozivan uticaj.
RFE/RL je počeo sa čitanjem tri toma 7. januara 1974. godine, u trajanju od 15 minuta dnevno. Za milione slušalaca u SSSR-u, to je bio prvi put da čuju, uživo, nepobitna svedočenja o razmerama represije. Za mnoge od njih, ova emitovanja su doprinela kritičkom preispitivanju zvaničnog narativa o istoriji i funkcionisanju sovjetskog sistema. Upravo zbog uticaja koji su imala ova emitovanja putem talasa, kao u slučaju RFE/RL, komunistički režimi su pojačali napore da ih blokiraju, podižući jednu od najsofisticiranijih mašinerija tehnološke cenzure tog vremena – sistem jamming.
Jamming je bio glavno odbrambeno oružje komunističkih država protiv međunarodnih emitera i, istovremeno, pokazatelj ozbiljnosti sa kojom su doživljavale uticaj radija. Kao što je široko dokumentovano u knjigama Nelsona i Heila, od kraja 40-ih godina sovjetski sistem je jamming tretirao ne samo kao slučajnu prepreku, već kao organizovanu državnu strategiju.
Kao posledica toga, podignute su široke mreže predajnika i lokalnih stanica za blokiranje, dok su na vrhuncu perioda jamminga, sovjeti i druge komunističke zemlje koristili hiljade kilovata snage kako bi ometali zapadne servise na kratkim talasima. U pojedinim trenucima, ukupni energetski kapacitet posvećen sistemu jamming premašivao je snagu zapadnih predajnika, dok su domaće stanice dodatno pojačavale efekat blokiranja. U praksi, sistem jamminga je formirao način na koji su radili zapadni emiteri, pošto su oni stalno morali da menjaju frekvencije, povećavaju snagu signala i razvijaju tehničke i programske taktike kako bi preneli reč kroz buku i pištanje. Sa druge strane, publika je naučila da traži nove frekvencije, da sluša tajno i da nabavlja kvalitetniju opremu za prijem signala.
Izveštaj RFE iz 2020. godine doneo je ispovest jednog bugarskog građanina koji je radio u selu Padarsko, gde je 70-ih godina izgrađen radio predajnik koji je služio za emitovanje državnog radija i primenjivao sistem jamminga za zapadne radio stanice. Doncho je ispričao kako je funkcionisala ta procedura poznata kao „lighter silencer“. Prema njegovim rečima, ako je bilo planirano da emisija RE počne u 19:00 sati, jamming bi počinjao u 18:30 i završavao se tek nakon što bi emisija RE za Bugarsku završila sa izveštavanjem u 21:00.
U istom članku, bugarski pisac Dimitar Bočev, koji je vodio redakciju za kulturu bugarskog servisa 1975. godine, ispričao je da je čitav proces ometanja bio koordinisan i nameran. Ako je RFE tokom večeri emitovao na pet frekvencija, komunistički režim Bugarske bi blokirao četiri, dok bi jednu ostavljali slobodnom, jer su želeli da snimaju sadržaj programa. Međutim, kako bi bugarskim građanima otežali pronalaženje prave frekvencije, svakih pet minuta su menjali koju frekvenciju blokiraju, a koju ostavljaju otvorenom.
Ipak, Doncho priča da je, iako je radio tamo, kada bi se vratio kući, slušao RFE sa svojim dedom.
Kada VoA i RFE postanu vest
Istorija RFE i VoA tokom Hladnog rata može izgledati daleko, ali njihova misija nije završena padom komunizma i raspadom SSSR-a 1991. godine.
Dok se Hladni rat završavao i Berlinski zid padao, u drugim delovima Evrope odvijao se jedan drugi proces: raspad Jugoslavije, koji će biti praćen oružanim sukobima tokom 90-ih godina.
Osnovan tokom rata u Bosni, 1994. godine, servis RFE za Balkan prvobitno je emitovao na bošnjačkom, hrvatskom i srpskom jeziku, dok je kasnije proširen kako bi uključio i programe na albanskom, crnogorskom i makedonskom jeziku.
Tokom svoje istorije, servis RFE za Balkan igrao je ključnu ulogu u najosetljivijim događajima u regionu. Na Balkanu, RFE je bio najslušaniji međunarodni emiter tokom NATO bombardovanja srpskih ciljeva 1999. godine, tokom rata na Kosovu. Kada je Slobodan Milošević zabranio reemitovanje međunarodnih medija 1998. godine, a potom započeo rat protiv nezavisnih medija kao što je B92, nakon što je počela kampanja bombardovanja 24. marta, SAD su objavile da će, kako bi probile medijsku blokadu koju je postavio Milošević, programi VoA i RFE/RL emitovati FM programe ka Srbiji 24 sata dnevno, preko predajnika koji će biti postavljeni u susednim zemljama. VoA je koristio i televiziju da prodre u Srbiju, sa signalima koji su hvatani putem kućnih satelitskih antena.
Dok je VoA postao najslušaniji radio među kosovskim Albancima tokom 90-ih godina, RFE/RL još uvek nije imao direktno prisustvo na Kosovu sve do 1999. godine. On je počeo sa emitovanjem nekoliko dana pre početka kampanje NATO bombardovanja i bio je primoran da ga prekine sve do oslobođenja Kosova u junu 1999. godine.
U prvim danima povratka emitovanja sa Kosova, Rrahman Paçarizi je počeo da izveštava za RFE/RL. Paçarizi, koji je danas profesor novinarstva i albanskog jezika, bio je jedan od prvih dopisnika sa Kosova. Tokom deset godina, do 2009. godine, izveštavao je za RFE/RL iz zemlje koja se obnavljala iz ruševina, pokrivajući zločine nad civilnim stanovništvom, uništavanje infrastrukture, povratak prognanih, proces obnove i izgradnju države, sve do proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine.
U njegovim hronikama, istorija zemlje koja je po prvi put učila da govori slobodno ispreplela se sa misijom radija – što je uloga koju je ovaj medij decenijama ranije igrao iza Gvozdene zavese.
Za Paçarizija, posebna vrednost RFE/RL neposredno nakon oslobođenja Kosova bila je u balansiranom i nepristrasnom izveštavanju, što je učvrstilo radio kao pouzdan izvor informacija, naročito tokom napetih političkih perioda. Ta verodostojnost je, prema njegovim rečima, bila povezana i sa uređivačkim sistemom radija, koji opisuje kao profesionalnu strukturu koja je garantovala kvalitetne standarde izveštavanja, iako su mnogi dopisnici na terenu bili lokalni novinari koji su i sami preživeli rat i njegove gubitke.
„Sećam se protesta i nemira u martu 2004. godine na Kosovu“, priča Paçarizi. „Izveštavao sam sa lica mesta i ljudi su umirali pored mene. Bio sam skrhan emocijama. Pre nego što sam se direktno uključio u program RFE/RL u Pragu, razgovarao sam sa Melazimom Kocijem, koji je tada rukovodio servisom na albanskom jeziku. Deset minuta pre uključenja, Koci mi je rekao da neću moći da se uključim direktno zbog tehničkog problema i da će emitovati samo informacije koje sam im dao. Kasnije mi je Melazim ispričao da su zapravo odlučili da me ne uključe direktno jer sam bio previše potresen… boja mog glasa bila je subjektivna.“
U prvoj deceniji nakon rata, RFE/RL je prešao sa izveštačkog prisustva na institucionalno. RFE/RL je otvorio posebnu redakciju u Prištini, odvajajući servis na albanskom jeziku od balkanskog i blisko sarađujući sa centralom u Pragu. Ovaj razvoj označio je prekretnicu – od izveštavanja o Kosovu sa distance, ka izgradnji redakcije koja je poznavala zemlju iznutra.
Prema Paçariziju, ovaj novi fokus RFE/RL odredio je drugačiji pravac razvoju radija kao američkog medija na Kosovu.
„BBC i VoA nikada nisu imali više od dva ili tri dopisnika na Kosovu, dok je RFE/RL imao veći tim i jasan fokus na Kosovo. Nijedan drugi program na albanskom jeziku nije bio isključivo posvećen Kosovu kao što je to bio RFE/RL“, rekao je on.
Svesno dizajniran model RFE/RL preživeo je Hladni rat, što se primećuje i u tome kako se danas posmatraju RFE/RL i VoA.
„RFE se izdvaja kao američko-evropski medij, finansiran od strane SAD, ali više lokalan od VoA i više međunarodni od lokalnih medija“, izjavio je Paçarizi.
U međuvremenu, debata o ulozi i nezavisnosti VoA i RFE/RL nije pratila rad ova dva emitera samo u prošlosti. Ta debata je neprestano pratila njihovu istoriju, kulminirajući 50-ih godina, tokom perioda makartizma – antikomunističke kampanje u SAD praćene političkim istragama i optužbama protiv medija i javnih institucija. U ovom periodu, VoA se našao pod oštrim političkim pritiskom da se otvorenije uskladi sa stavovima vlade u pogledu Hladnog rata. Novinari su bili pod istragom i optuživani da nisu dovoljno „antikomunisti“, dok se zahtevalo da sadržaj dobije otvoreniju propagandnu formu. U tom kontekstu, redakcije su neprestano bile prinuđene da pronalaze načine da sačuvaju profesionalno izveštavanje i kredibilitet, unutar misije koja je bila direktno povezana sa interesima američke države.
Ista debata, samo u drugim oblicima, vratila se decenijama kasnije, tokom administracije Donalda Trumpa. Ovoga puta, kritike na račun VoA i RFE/RL nisu dolazile iz straha od komunizma, već iz tvrdnji da ovi emiteri nisu „dovoljno proamerički“.
Ova debata je kulminirala prošle godine, kada je na početku svog drugog mandata Trump naredio smanjenje i prekid finansiranja Američke agencije za globalne medije (USAGM), preko koje su se finansirali VoA i RFE/RL. Od marta 2025. godine, usred sudskog procesa koji je još uvek u toku, VoA je obustavio gotovo sve svoje programe, dok RFE/RL nastavlja sa radom u stanju neizvesnosti u pogledu budućnosti. Politička imenovanja na čelo nadzorne agencije, smene rukovodilaca, istrage protiv novinara i pokušaji povećanja institucionalne kontrole bili su praćeni sudskim tužbama, smanjenjem osoblja i otvorenim zabrinutostima međunarodnih medijskih organizacija, koje su upozoravale na ugrožavanje uređivačke nezavisnosti ovih emitera.
Neizvesna budućnost ova dva emitera dovodi u pitanje model na kojem su izgrađeni.
Ipak, ako se uloga VoA i RFE/RL posmatra isključivo kroz prizmu novinarstva ili samo kao instrument za propagandu, postoji rizik da se oba pogrešno razumeju. Uticaj ova dva emitera proizlazi iz namernog institucionalnog dizajna, u kojem su profesionalni sadržaj i politički cilj bili tesno isprepleteni.
Nasleđe VoA i RFE/RL nije opstalo zato što su ovi mediji uspeli da rade neometani od strane politike – jer su oni zapravo bili politički instrumenti SAD – već zato što su integrisali profesionalna pravila novinarstva unutar šireg projekta geopolitičkog uticaja.
Istaknuta fotografija: Ferdi Limani / K2.0
Gentiana Paçarizi je menadžerica-urednica K2.0. Završila je diplomski studij novinarstva i odnosa s javnošću na Univerzitetu u Prištini „Hasan Prishtina“.
Ovaj članak je prvobitno nastao za potrebe K2.0, koji ga je prvi objavio. Ovde je ponovo objavljen uz dozvolu.
