Koncentracioni logori su zamislivi samo i jedino kao literatura, nikada kao realnost
(čak ni kada smo, ili još bolje ponajmanje kada smo ih neposredno iskusili).
Imre Kertész
Foto: Vesna Lalić
Neke politike nisu poražene čak ni nakon sloma njihovih glavnih ideologa i lidera, kao što je to slučaj sa padom Slobodana Miloševića u Srbiji. One su nastavile da se vode u raznim segmentima društvenog života, bilo da je reč o aspektima aktuelne politike, kao što je tretman Kosova kroz institucije Vlade, ili posredstvom kulturne politike koja je, pod vođstvom dojučerašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića, dobila svoje obavezujuće smernice i dokumente, čime je regulisano polje kulturne produkcije u skladu sa politikom etničkog identiteta, što se pre svega odnosi na književnost i film. Oni koji su upućeni, setiće se procesa donošenja Strategije razvoja kulture Republike Srbije 2020–2029, programskog dokumenta koji je zajedno sa Akcionim planom, nakon više godina fingiranja javne debate, usvojen u parlamentu februara 2020. Ministar Vukosavljević je tom prilikom izjavio da se ovom “Strategijom definiše srpsko kulturno jezgro i srpski kulturni prostor koji ne podrazumeva samo teritoriju države Srbije, već i prostor na kome je srpski narod tokom istorije ostavio tragove materijalne i nematerijalne kulturne baštine i samim tim se srpski kulturni prostor preklapa sa drugim prostorima.” Takođe, već na prvim stranicama ovog dokumenta, jasno su naznačene ideološke i identitetske osnove kulturne produkcije koju će institucionalno podržavati Ministarstvo kulture. U te svrhe, posebno su definisane “dimenzije srpske kulture”, za koje se pretpostavlja da kao waterproof moraju biti prepoznate u svemu onom što čini jedan “srpski kulturni proizvod”. Jasenovac kao prostor, mesto nacionalnog stradanja, imperativ sećanja, važan istorijski orijentir u negovanju srpskog identiteta predstavlja jedan od fundamenata Vukosavljevićeve, a sada i državne kulturne strategije.
Film Predraga Antonijevića Dara iz Jasenovca (2020) realizovan je zapravo kao prvi proizvod državnog programiranja kulture. U neku ruku, on predstavlja ekranizaciju nacionalističke imaginacije jednog ministra i njegovih bliskih saradnika na martirološku temu bez koje je nacionalni identitet nezamisliv. To potvrđuje i zdušna podrška institucija kulture Republike Srbije i Republike Srpske, kao i esnafskih udruženja i medija kao što je RTS, odnosno njegova Radakcija za kulturu. Ono što je novo u odnosu na Miloševićev period, ili na osamdesete godine kada su nacionalne martirološke teme dobile povlašćeni status, jeste činjenica da je ovakav koncept kulture skoro jednoglasno prihvaćen u godinama dok je Strategija pripemana u nuđena javnosti na debatu. Ona je podržana institucionalno kao prvi takav dokument u istoriji države, a vaninstitucionalno, kod nevladinog sektora, kao dokument koji je nebitan pa kao takav nezanimljiv za bilo kakvu raspravu ili javnu kritiku. Stoga Daru iz Jasenovca treba posmatrati kao izraz savremene srpske kulture, koja je postigla najširi mogući konsenzus oko svojih ciljeva. Zakasnela reakcija nevladinog sektora i kritičkih intelektualaca, nakon nelegalnog kandidovanja ovog filma za nagradu Oskar, koju dodeljuje Američka akademija filmske umetnosti u kategoriji za najbolji međunarodni film, predstavlja nažalost još jedan od simptoma društvene krize koja traje već nekoliko decenija.
Antonijević je svojim filmskim ostvarenjem u potpunosti odgovorio na zahteve Vukosavljevićeve Strategije. On je na osnovu scenarija Nataše Drakulić, koja je za to nagrađena Ordenom Karađorđeve zvezde trećeg stepena, kreirao film o Jasenovcu po meri političke elite koja je ogromne resurse usmerila u realizaciju ovog filmskog projekta. Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da je on sam bio inicijator projekta: “Ponosan sam na to. Ako smo napravili neku grešku, odgovaraćemo prema građanima Srbije.” Takođe, rekao je i to da on to ne može da gleda “sa umetničke strane”, kao što to nisu očigledno činili ni sami autori filma. Svi oni koji su živeli u nacionalističkom konceptu propagande, – koja je neprestano plasirala teze o Titovom ćutanju o stradanju Srba u Jasenovcu, te njegovom neodlasku na mesto stradanja, sistemskom sprečavanju svake umetničke obrade ovih istorijskih događaja – dobili su ono željeno: nacionalistički horor. Pritom, taj horor čak ni kao žanr nije održiv jer izneverava sve njegove zakonitosti, budući da je došlo do nezamislive hipertrofije efekata strašnog, usled čega je proizveden jedan od najvećih kičeva u savremenoj filmskoj produkciji. Nažalost, Jasenovac kao tema ratne strahote, usled državne propagande “spakovane” u sat i po filmske trake, postao je jeftina konzumeristička roba za svakodnevnu političku upotrebu.
Pišući o iskustvu iz Aušvica i njegovoj reprezentaciji na filmu, mađarski nobelovac Imre Kertes je suprotstavio dva filma – Šindlerovu listu Stivena Spilberga i Život je lep Roberta Benjinija, pri čemu je prvi ocenio kao kič a drugi kao umetničko delo koje je svojim autentičnim duhom igre bolje reprezentovalo stvarnost logora. Možda bi se i Predrag Antonijević, da se poveo za sopstvenom umetničkom intuicijom, opredelio za neki sasvim drugačiji pristup i scenario. Moguće je, ali to više ne bi bio državni proizvod koji je, na neki način, nastojao da bude podrška ratu brojevima žrtava u Jasenovcu, oko čega se lome koplja u zvaničnim politikama sećanja već decenijama. Jedan beskrupulozni gest bivšeg ministra Vukosavljevića, koji je povukao knjigu Jasenovac Ive Goldsteina sa republičkog otkupa za 2020, govori u prilog toj državnoj propagandnoj aktivnosti. “Goldsein tvrdi da, bez obzira na spisak sa imenom i prezimenom žrtava, u Jaseovcu je bilo oko 100.000. Moraće da se ozbiljnije potrudi da dokaže te svoje tvrdnje ukoliko želi da ova drzava, ponavljam, svojim pečatom tu knjigu kupi i da srpskim bibliotekama”, izjavio je tom prilikom tadašnji ministar kulture. Zato se Predrag Antonijević svojski potrudio da podrži brojeve zvanične srpske istoriografije, koja nalazi da je žrtava bilo bar deset puta više. I u tome je prekoračio onu granicu, pretvorivši svoje delo u kič, u kome je bilo neophodno da gotovo u svakom kadru neko bude zverski ubijen ne bi li se dosegao “željeni tempo ubijanja”. Usled takvih efekata, Antonijević je ostao bez filma, ali je zato Vučić, zajedno sa svojom političkom i kulturnom elitom, dobio pamflet za mobilisanje masa. I zaista, jedno ozbiljnije sociološko istraživanje stavova gledalaca, nakon televizijske premijere Dare iz Jasenovca, moglo bi da pokaže stanje ozbiljne mobilizacije gledalaca/građana za “našu stvar/istinu”. Takav efekat je dobar za politiku koja se ovde vodi, ali je poguban za film kao umetnost, kao i za Jasenovac sam, razume se.
Nakon premijere ovog filma, napisano je mnogo kritičkih tekstova. Neki su mu osporavali i autentičnost scenarija. Da se razumemo, na osnovu ovakvog scenarija ni najbolji režiser na svetu ne bi mogao da snimi dobar film o Jasenovcu. To mesto je, bar za srpsku kinematografiju, ostalo u državnoj zoni propagande, čime je onemogućen svaki umetnički relevantan pristup. Svako ko to bude pokušao da uradi na filmu, valjda je to sada jasno, imaće posla sa državom, ministarstvima, Filmskim centrom, pa i predsednikom, koji favorizuje Jasenovac kao svoju ličnu temu, odnosno politiku. U toj zoni se politika sećanja vladajuće stranke sustiče sa sličnim politikama desničarske opozicije u Srbiji. I Jasenovac je, svakako, jedan od tih državno kontrolisanih mnemomotoričkih punktova.
Pa ipak, o Jasenovcu je moguće snimati dobre filmove ali i dobro pisati. To pre svega pokazuje odličan film Dnevnik Diane Budisavljević, na kome je hrvatska rediteljka Dana Budisavljević radila skoro deset godina, pažljivo kombinujući dokument i fikciju, prateći jednu liniju priče o kompleksnoj i zastrašujućoj temi Jasenovca. S druge strane, od svih aktuelnih kritičkih i književnih tekstova na temu Jasenovca, ali i filma Predraga Antonijevića, izdvojio bih izvanredan tekst reditelja i pisca Arsenija Jovanovića “Parazitske orhideje Čarlsa Darvina”, koji je postigao neverovatan efekat: pokazao je o kakvom državnom parazitizmu je reč u slučaju filma Dara iz Jasenovca, istovremeno komemorirajući mesto i vreme, u kome je Jasenovac, za njega lično, nastavio da traje. Kada je reč o filmu i književnosti, izvan kontrolnih zona države, moglo bi se reći da Jasenovac pre svega pripada ovakvim autorkama i autorima koji, kako je to govorio Kertes, nastoje da se bore sa duhovima koncentracionih logora.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i tri romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurter Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Stalni je saradnik Peščanika. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
