Zorica kaže da su Srbi lepo živeli u mešovitom selu sa Albancima. Do 1998. Seća se da je u to vreme država Srbija uniformisala kao rezerviste sposobne Srbe po selima. Ovo je u velikoj meri preplašilo albanske komšije. Dve zajednice u selu, koje su nekada čestitale praznike jedna-drugoj, pile vodu iz istog bunara i delili berićet zemlje, su postale „da izvade oči jedna-drugoj“.

Danas, smeštena već dve decenije u Srbiji zajedno sa porodicom, seća se neobičnih okolnosti porodične svakodnevice tog septembarskog dana 1998. godine, koja će, koliko god započela rutinski odlaskom sina u školu ujutru, a usled mnogobrojnih dešavanja koje danas izgledaju kao da je takav bio usud, je okončana time da sin više nikada ne provede noć u kući.

Zorica Blagojević

Ja sam Zorica, devojačko prezime mi je Matić. Rođena sam i živela u selu Bratutin dok sam odrasla, sa jedanaest godina. Bratutin je izuzetno selo. Bila su dva naroda, albanski i srpski. Sa Albancima smo imali korektan život, ali eto, desilo se je da propate i oni koji nisu trebali. Zajedno smo odrastali, išli u školu. U istu školu, samo je naš razred bio izdvojen. Zajedno smo se igrali, zajedno se šetali, slavili. Kada bi bio naš Uskrs oni bi dolazili kod nas, kada bi bio Bajram kod njih, mi smo išli kod njih. Stanje je bilo takvo do ’98, normalno se je živelo, nismo imali nikakvih problema.

Završila sam osnovnu školu, ali dalje nisam nastavila. Kada sam završila, nisam nigde radila tokom vremena dok sam živela na Kosovu. Detinjstvo mi je bilo dobro,. Živela sam sa braćom, majkom i ocem. Oni su bili zemljoradnici. Nekako su završili osnovnu školu, ali nisu radili neki državni posao jer su živeli od zemljoradnje.

Roditelji su mi bili veoma dobri. Uvek je bila harmonija među njima, uvek smo imali korektan život. Morali su da rade, daju sve od nas da nas odgoje, inače ne bi uspeli. Najviše su radili u vinogradu. Otac je prodavao kako bi nas školovao, nahranio, kako bi mi uspeli, dok nismo odrasli kako bi i mi njemu pomogli. Sa braćom i sestrama je postojala harmonija. Svakako, ponekada je dolazilo do ljutnje, ali ne daj Bože da smo se svađali. I sada se družimo i posećujemo jedni-druge, pomažemo jedno-drugo, održavamo isti odnos.

Sa roditeljima sam imala dobru komunikaciju., jednako sam ih volela oboje. Nisam mogla da kažem da majku volim više ili oca. Bili su živi do pre dve godine. A kada izgubiš oba roditelja za manje od dva meseca, to je katastrofa. Majka se je razbolela, bolovala je od raka, a nakon nje je i otac preminuo. On je bio pet godina mlađi, oženio se je sa osamnaest godina, dok je majka imala dvadeset i tri godine. Takvo je bilo vreme, nije imao ko da se stara pa su se uzeli mladi. Otac je patio za majkom tako da je preminuo nakon nepuna tri meseca. Sahranjen je ovde u Banji. Odrastao je sa njom, pedeset i tri godine braka. Otac je bio samo 19 godina stariji od mene. Ja sam najstarije dete, zatim je Zoran, Negovan, Boban, pa Mikica i Dalibor, najmlađi brat. Za Bobana osećamo najveću tugu, ali kada su mi kidnapovali sina to mi je ubilo i roditelje i mene.

Dok nisam odrasla redovno sam išla u školu. Zatim sam našla muža. Tada je bilo drukčije, išlo se je na igranke, tu bi se upoznali. Malo smo se zabavljali, svideli se jedno-drugom. Prvi put smo se sreli kod tetke u susednom selu, Movljanu. Tu smo se upoznali i nakon dve-tri nedelje smo se uzeli. Normalno, došao je kod kuće, dogovorio sa roditeljima. Nisam htela da pobegnem, htela sam da uradimo kako treba. Udala sam se u selo Rečane u Suvoj Reci. Ne sećam se datuma kada tačno, ali kada sam dobila dete o kojem sada pričamo, otišli smo da sklopimo brak u opštini. Nisam išla u crkvu. Tada se nije tražilo, otišli bi u opštinu, potpisali, sklopili brak i gotovo.

Osnovala sam porodicu, živela sa suprugom. On je radio, ja nisam. Nije imalo potrebe jer smo imali dovoljno za život, imali smo dosta zemlje. On je bio veoma dobar, bio je četiri godine mlađi od mene, postojala je harmonija. Njegova porodica je bila nešto veća, on je bio jedini sin, imao je četiri sestre. Imali su i strica sa ženom, koji nisu imali sinove nego samo udate ćerke.

Muž je radio u „Balkanu“, kao poslovođa do vremena kada smo izbegli odavde. Ovde je zatim primao minimalac, nije imao drugih prihoda, dok ja nisam radila. Ali, kada sam došla ovde sam bila primorana da radim jer se nije moglo živeti bez ičega. Decu sam školovala dole, kada smo došli ovde, nastavili su školu. Šta da radiš, život je takav.

Srećka smo dobili 1985. u Prizrenu. Bio je najveća sreća mog života. Bio je to najsrećniji dan, kada postaneš majka po prvi put, kada držiš tvoje dete. Sada me ovo vraća unazad. Tada sam bila najsrećnija, a sada najtužnija. Mnogo je teško. Ne dao Bog, dete niko ne može niko da ti zameni.

Zatim je rođen Stefan, ’86, a za njim Jovanka, sa trinaest ili četrnaest meseci razlike. A zatim, nakon dve godine i najmlađa ćerka. Rodila sam pet i ne kajem se, najsrećnija sam majka. Deca su mi mnogo dobra, svako bi ih poželeo. Mnogo su poslušni. Ovde su malo patili, dok tamo nisu radili dok su bili deca. Ovde su bili primorani da rade i završili su škole. A i sredina je drugačija. Međutim, deca su se prilagodila, radila. Stariji radi u jednoj firmi, šef je, već dvanaest godina je tu. Drugi isto radi u jednoj firmi, ali nije prijavljen. Kada ima posla, radi, kada nema, ne radi. Nevesta je kod kuće. Šta da se radi. Sestre su se udale. Jedna ima ćerku, druga ima ćerku i sina. Jedan brat ima ćerku i sina, a drugi ćerku. Ostalo je samo i najmlađi da se oženi.

U selu, na Kosovu, sve je bilo lepo dok nije počela da se pogoršava situacija. Stvarno lepo smo živeli sa Albancima. Nikada se nismo delili. Da oni imaju lubenice ili grožđe i da ne daju mojoj deci? Nije bilo govora o tome. Čak smo i vodu uzimali sa jednog bunara i pili zajedno. Ali kada je ova situacija počela, posle toga smo hteli da izvadimo oči jedni-drugima. Sve to, za šta? Za politiku. Nisu oni krivi, ni ja nisam kriva. Ovo se je primetilo 1998. godine. Tada je bilo najgore. Počelo je da se urušava od ’96. Nije počelo kod nas u selu, već u gradu. Oni su počeli da napuštaju „Balkan“ iz Suve Reke. Ne znam kako se sada zove. Možda se i dalje tako zove.

Onda su tu šiptari napustili posao i radili su samo Srbi. Posle je počelo u policiji. Albanci nisu radili, već su radili ovi iz Srbije. Zatim su počeli da mrze jedni-druge. Međutim mi u selu nismo imali problema sa susedima. Nikada!

U Bratutinu je bilo gore jer je bilo veoma malo Srba, pa su se osećali gore. Tu su svi postali deo rezervista, hteli-ne hteli. Došli bi, dali ti uniformu, ti si morao da preuzmeš, a zatim te je komšija mrzeo zašto si obukao tu uniformu. To je bio najveći sukob, država nam je to uradila.

Brat, ovaj kidnapovani, je bio u rezervnom sastavu. Ovaj što je u Zrenjaninu je bio rezervista, dok najstariji nije bio. Najmlađi je bio mlad, njega nisu mogli da regrutuju. Tako je usađena uzajamna mržnja.

Mi smo se brinuli šta će se dogoditi, ali uopšte nismo razmišljali da ćemo morati da odemo odande. Nikada! Pre bih zamislila smrt nego da živim u Srbiji. O ovome nisam nimalo razmišljala.

Tokom rata tu u selu je jedan komšija rekao suprugu: „Situacija je takva kakva jeste, bolje prodaj nešto, imaš dosta zemlje i kupi kuću za decu tamo, da je imaš. Ne dao Bog da se ikada desi, ali ipak, bolje kupi, da imaš negde da smestiš decu“. Moj suprug mu je rekao: „Pusti! A kako da ja živim tamo kada mi je mesto ovde u centru? Kako da odem sada da živim u Srbiji, nepoznatom mestu“, a on mu je odgovorio: „Situacija je takva, s voljom neću uraditi, ali doći će vreme kada ćeš morati da odeš, veruj mi“. On je bio korektan prema nama i tako se je i desilo. Moj muž nije hteo ništa da proda, već da ostavi zemlju deci da u budućnosti naprave neki objekat, šta god.

Međutim došlo je do toga kako je on rekao: „Doći će vreme da i mi pobegnemo, ali će za vas biti gore jer ste vi ovde manjina, a mi smo većina“. I mi smo pobegli, uzeli smo samo traktor i porodicu. Bili smo ja i deca, muž, muževa strina, jer ona nije imala dece i bila je sa nama, kao i ćerka mog muža. Moj je muž imao ćerku iz prvog braka. Bila je i jedna komšinica sa mužem i njena deca. Svi mi na tom traktoru, kao i jedna starija komšinica. Bilo nas je devetoro na traktoru, svi iz Rečana. Ništa drugo nismo poneli. Imali smo nešto novca sa sobom, ali nismo znali kuda idemo. Kada smo stigli u Suvu Reku, nisu nam dozvoljavali da dođemo ovde. U Prištini smo jednu noć spavali u hotelu, ne sećam se, a zatim smo treći dan pobegli za Srbiju. Nismo znali kuda idemo, deca su nam bila mala. Najmlađa ćerka, Bojana, je tada imala tri i po godine, četiri. Deca su bila na traktoru, tražila su mleko, a nije moglo nigde ni da se kupi, nisi znao kuda ideš, gde ćeš spavati. Ali moraš da nastaviš, staviš sunđer i spavaš ili na prikolici ili ispod nje. Tako je potrajalo nekoliko dana.

Otišli smo u Lapovo, u jednu školu. Jednom su deca spavala na betonu, pločicama. Nakon Lapova u jedno selo, ne znam kako se zove. Zatim smo spavali tu, stigli u Kraljevo u Adrane u školi. Boravili smo mesec i po dana ili dva. Živeli smo u kolektivnom centru, bilo nas je više od 40 u dva razreda. Crveni krst nam je pomagao, davao malo hrane, vode, sunđere da spavamo. Nije imalo mesta da se okupaš, istuširaš, gde da okupaš decu, bilo je užasno. Deca su se razbolela, imala su temperaturu, pojavio im se je herpes po rukama zbog nečistoće. Ne dao Bog nikome. Ne kažem da smo samo mi, i vaši su takođe pobegli. Pričala sam sa komšijom. I vaši isto, ništa bolje od nas nisu prošli. Ali sve ovo je uradila politika.

Zatim je došao jedan prijatelj i našao kućicu, ovde, u Vrnjačkoj Banji. Muž je počeo da radi privatno. Prvo smo se smestili u ovu kuću odmah ispod nas. Tu smo živeli tri godine. Sada tu niko ne živi. Posle smo živeli privatno na nekoliko mesta ovde u Vrnjačkoj Banji i kada smo prodali imovinu na Kosovu smo došli u ovu kuću. Kuću na Kosovu su nam srušili, ali nam je komšija kupio zemlju. Nije moglo drugačije jer je ar zemlje ovde veoma skup.

22. septembra 1998. godine, mada je bolje da ne pamtim taj dan, moj sin Srećko je krenuo u školu. Išao je u školu u Suvoj Reci. Taj dan nikada neću zaboraviti dok i ja ne odem kod njega. Krenuo je ujutro autobusom. Oko pola dvanaest sam videla da se vraća kući zajedno sa mojom tetkom. Ona je živela jedno četiri kilometara iznad. Video ju je da čeka autobus za selo Movljane i pitao je: „Šta radiš ovde tetka“. A ona mu je rekla: „Čekam autobus sine, da odem gore“. On je tražio od razredne da ga pusti pa su zajedno došli peške. Ispratio ju je. Ja sam ih videla kako dolaze. „Zašto si napustio školu?“, pitala sam ga, a on mi je odgovorio: „Bilo mi je žao tetke pa sam došao sa njom“. „Dobro“, rekla sam mu. Spremila sam kafu da popijemo sa tetkom. Nije prošao ni sat kada je došlo vreme za autobus pa je ona otišla.

Došao mi je brat Boban sa suprugom i dve ćerke u kolima u posetu i da bi ostavio kod mene ženu brata koji je u Zrenjaninu kako bi otišao u posetu drugoj tetki u Movljanu. Ja sam mu rekla: „Jel vidiš kakvo je stanje, nemoj dalje da ideš jer tebe ne poznaju, a nas možda neko da jer nas poznaju kao komšije, a možda nas i oslobode, dok si ti sada došao iz Bratutina, sigurno te neće pustiti da odeš“. Rekao je: „Ne, sada nema ništa. Evo otišao je ovaj zet sa onim drugim autobusom, idem i ja i vratiću se brzo“. Ja sam insistirala da ne ode. Nije hteo da me posluša i otišao je. Moj sin je počeo da plače za njim, da bi i on išao sa njim. Rekla sam mu: „Nemoj sine, vidiš kakva je situacija, nemoj da ideš tamo“. Rekao mi je: „Ali ja idem svaki dan u školu i niko me ne dira“. „Da, ali ti ideš sam, kao dete. Nemoj da ideš sa ujakom“.

Međutim, moj brat kada ga je video da plače se vratio da ga povede. Ja sam mu rekla: „Nemoj slučajno, ne može da ide“. Rekao je: „Kako da ne? Da ga ostavim ovde uplakanog, a sam odem?“ Pružio mu je ruku do vozila i otišli su.

Mogu reći, ako me neko pita, koje pantalone, koju bluzu, koje cipele je nosio tog dana. Svega se sećam.

Nije prošlo ni sat vremena i došao mi je muž. Video je nevestu sa dvoje dece, a ona je bila trudna sa najmlađom. Pitao je: „Gde su Boban i Srećko?“, rekla sam mu: „Odoše za Movljane“. A on mi je odgovorio: „Više nikada ih nećeš videti“. Pitala sam ga: „Kako ih više nikada neću videti?“, a on mi je odgovorio: „Eto, videćeš, kidnapovaće ih jer znaju ko prolazi. Naše iz sela ih neće dirati, ali ko god dođe izvan sela, sto posto, garantovano“. Tako se je i desilo.

Zatim smo obavestili MUP i oni su otišli gore, ali nikada više ništa nismo saznali, nikada ništa. Oni bi nam govorili: „Neće da diraju sina, on je dete, dok je drugi stariji. Ali, neće ga pustiti da ne kaže ko su“. Oni su bili i iz našeg sela, „šiptari“. Sina, da je bio sam, bi sigurno oslobodili, ali zbog drugog ga nisu oslobodili.

Zatim sam išla u Prizren i svuda, koliko sam bila u mogućnosti, dok sam bila na Kosovu. Svaki dan sam išla, i u Prištinu i u Beograd. Nema mesta gde nismo išli.

Ovi naši su živeli u Movljanu. I tu su bile dve nacionalnosti, Albanci i Srbi. Oni su imali propusnice. To nisu smeli nama da kažu, već samo onima koji su bili iz tog sela. Oni su imali nekakve propusnice, mogli su da idu do Suve Reke i da se vrate. Mi smo mogli da idemo do gore, dok iz drugih opština nisu mogli da idu. I tako se je i desilo jer je on došao iz Bratutina u Suvoj Reci, što je druga sredina. Plus, bio je u uniformi, to je najgore. Verovatno su mu rekli: „Šta si sada došao policajac?“ Verovatno su mislili da želi da ubije nekog.

Kidnaperi su bili možda iz treće kuće od naše jer je glava bio neka vrsta oficira u OVK. Kada smo rekli njemu, odgovorio nam je: „Nisam bio ja“. To je naš sused koji radi u Italiji. Svi porodično rade tamo. Rekao je mužu: „Da sam ja bio u toj grupi i da sam video tvog sina, oslobodio bih ga, ali bila je druga grupa“.

Sa ovim komšijom smo se sastali pre jedno šest godina na Merdaru jer je on kupio deo naše livade i došao je da nam donese pare, zbog toga smo morali da se sastanemo. On je doneo pare, jedva ih je sakupio, pa sam ja otišla da potpišem da može da prevede livadu na njegovo ime.

Moja sestra Mikica je imala 23 godine kada su joj ubili muža. I ona se je udala mlada. Živela je preko puta mene, u Rečanu, u istom selu. Muž joj je radio kao podoficir u vojsci. Godinama je bio tu i morao je da posećuje vojsku na terenu. Njih je bilo pet osoba u vozilu. Ubili su ga iz zamke, kao i sve ostale u kolima. I ona je pobegla sa porodicom kada smo i mi pobegli. Svekar i svekrva su ostali da žive u Kraljevu, dok je ona nakon nekoliko godina došla u Vrnjačku Banju i svekar je kupio jednu kuću ovde.

Srećka vidim u snovima stalno, ali uvek ga vidim malog. Ne mogu da ga zamislim odraslog jer bi sada imao 35 godina. To ne mogu, ali ga uvek vidim dok je bio mali.

Dok sam bila na Kosovu i imala kontakt sa ovima iz UNMIK-a koji su radili u Prizrenu, imala sam neku nadu da je sin živ negde. A za brata se nisam nadala jer sam čula da je ranjen u vozilu. On je bio policajac rezervista, zbog toga sam bila sigurna da nije živ, ali sam se nadala za sina. Jer je on dete, nikome nije ništa lođe učinio. Tako sam se nadala, ako ne činiš zlo, neće ni tebi. Ako ne uznemiravaš, neće ni tebe taj da uznemirava. Ako si uradio nešto, normalno da će i tebi. Ali, otkako sam došla ovde da budem iskrena izgubila sam nadu jer je prošlo puno godina. Da je živ, pronašao bi način da se javi.

Bratovo vozilo, Ladu, smo našli nakon mesec i po dana, negde oko trideset kilometara van sela. Našli smo ga kada je prošla vojska. Videlo se je gde je ušao metak. A za sina su govorili da je bio iza, ali ne sa vozačeve strane. Sada ne mogu ništa da kažem, samo da nagađam, ali ne znam šta se je desilo.

Danima sam bila u teškoj depresiji. Pila sam puno lekova, a čak i dan danas kada je sinov rođendan, kada je neki praznik, uvek se osećam loše. Danima, samo čekaš, misliš da će izaći odnekuda. I ostala deca su teško doživela ovo i dogovorili su se među sobom da ko god dobije sina prvi, da mu da ime Srećko. I sin je dobio prvo dete, ja nisam htela da se mešam, samo sam ćutala, ali on je dao ime sinu Srećko. To je najbolnija tačka mog života. Međutim, osećam se srećna kada zovem unuka tim imenom. Kako da kažem, čini mi se kao da sada vidim mog sina u njemu.

Sada živimo normalno. Ja radim kao kuvarica već godinama. I deca rade. I ovde smo se snašli. Deca imaju društvo, pomažu jedno-drugom. Na početku je bilo veoma teško. Išli su ko guske u magli. Nepoznata sredina.

Muž je radio u „Balkanu“, zatim je ovde primao minimalac, što mu dođe osam i po hiljada mesečno i radio je sa traktorom, privatno, kada bi ga neko unajmio, a radio je i sa građevinom koliko je mogao. Zatim se je desilo da je pao loše i udario glavu i umro na mestu, ovde, u ovoj kući. Okliznuo se je i pao. Kada sam se probudila ujutru, sin mi je rekao: „Tata je pao“. „Pa digni ga“, rekla sam mu. „On je umro“, odgovorio mi je on. Nikada u životu nije uzimao lekove, nikada nije išao kod lekara, nije imao ni zdravstveni karton. Nije bio ni bolestan, niti je imao bolove, ništa.

To je stres, ne dao Bog. Zatim, čim je prošao taj stres, umrli su mi otac i majka. Dakle, stres za stresom, ne dao Bog da se nekome desi ono šta se meni desilo. Nadam se da svi budu dobro, poštuju jedni-druge, cene, sarađuju, žive dobro.

Da smo imali neku imovinu ovde na vreme, ne bih živela pod kiriju jer smo devet i po godina živeli pod kirijom. Svaki mesec, to što zaradiš trebaš da daš za kiriju. Tada je kirija bila 120 evra, a gde su struja, voda, hrana, odeća i obuća, deca u školu.

Bila bi srećnija da sutra mogu da uradim nešto u mestu gde sam rodila decu. Ako ništa drugo, najmanje da odem vikendom, ostanem na mesec ili dva i vratim se. Međutim, ne možeš to sama da uradiš, ako se ne vrate i drugi. Ali, ako bi se vratilo kako smo živeli ranije u selu, sto posto bi se vratila. I komšiji sam rekla: „Žao mi je što je muž prodao zemlju, ja bi ovde napravila vikendicu ili bilo šta i dolazila bi najmanje jednom mesečno“. A on mi je rekao: „Možeš da dođeš kod nas kad god hoćeš“. Međutim, to nije rešenje. Drugačije je kada imaš tvoju kuću.

Nisam bila više u Rečanu, nisam mogla, teško mi je. Ali sam se srela sa komšijom na Merdaru. Još držim kontakte sa njim. Kao i sa još jednim. Sa ovih dvoje se redovno čujemo. Uvek su korektni. Kažu: „Ako ti zatreba nešto, slobodno nam reci“.

Moj sin, mlađi, često ide na Kosovo i radi sa nekim mašinama. Ide i stariji, ali ređe. Svuda, i u Prištinu i u Peć. Pravi neke mašine i ide na Kosovo da radi. Posetili su i Rečane. Kažu da je kuću pokrila trava, nema ničega. Crkva je srušena ’99. i sve spomenike su srušili. Celo groblje je srušeno.

Išao je stariji sin sa mužem dok je bio živ. Muž je svake godine išao u selo, dok je meni bilo veoma teško. Deca mi nisu dala da idem. Znala su da mnogo patim i jedva sam krenula i ja na Kosovo nakon dugo vremena. Morala sam zbog dokumenata. Tada, kad smo prodali zemlju, morala sam da potpišem i ja kod notara.

Danas ne želim ništa drugo, samo da saznam istinu. To bi bila najveća pravda za mene. Samo istina i ništa drugo! Jer to dete nije znalo ništa, nikoga nije naudilo, ni ono, ni ja, ni muž.

Sin je bio odličan đak. Ponekada vrlo dobar, ponekada odličan. Dobro dete, mirno dete. Izuzetno. A šta je on znao? Tada je imao trinaest i po godina. Nije bio kao sada, da deca imaju mobilne telefone. Tada je imalo druženja, igranja loptom, sve normalno.

Ja lično sam spasla decu tog komšije kada je očišćeno to selo. Deca su preskočila ogradu, prešla u moje dvorište i govorila su: „Molimo te, spasi nas“. Ja sam ih odvela u moju sobu, rizikovala moju porodicu i moju decu kako bi spasla njih. Ali, dete kao dete nije krivo. Bila su to deca dvoje komšija, jednom je kuća iza moje, drugom ispod. Uvela sam ih u moju sobu, ostavila sa mojom decom. Došla je vojska i rekla: „Da vidimo da li je neko ovde!“, „Nema nikoga, samo moja deca“, odgovorila sam im. A šta da su videli tih dvoje gore i da mi je neko rekao: „Ja se borim, tvoji su kidnapovani, a ti spasavaš njihovu decu“. Mogla sam da rizikujem život i mojoj deci, kao i moj. Ali to je bilo jače od mene, morala sam da spasim tu decu. Bilo je jače od mene. Kako da ga vidim da plače i ne spasim ga?

Čula sam se i sa njihovim roditeljima. Stalno razgovaramo, na dva-tri meseca obavezno. Taj komšija je mnogo stariji od mene, ali smo stalno u kontaktu.

Njegova deca rade u Švajcarskoj. Uvek mi kažu: „Mi tebi dugujemo život. To što si ti uradila, ne bi niko uradio“. Iako sam tada imala 32 godine, uopšte nisam razmišljala o drugoj porodici, jer mi je bilo veoma teško, jer zamislite, to su deca, nisu kriva. Nikome nisu naudila. Ako sam ja kriva, ako si ti kriv, ona nisu kriva. Kome su šta ona učinila?

I moj brat Boban je bio izuzetno dobar čovek. Bio je vojnik u Hrvatskoj kada je bilo najgore. Jedva je izvukao živu glavu kada je počeo rat. Zatim se je spasao odatle i došao u Bratutin, u rezervni sastav. Bio je dobar sa svima, nije se svađao ni sa kim, nikada. Kao što su vaši morali da idu u OVK, tako su i naši morali da idu u vojsku. Ali nije kriv što je morao da se uniformiše. Nema hoću-neću. Pozovu te u MUP i moraš da potpišeš i obučeš se, bez protivljenja. Situacija je bila takva. Posle ti ne možeš da me gledaš, ja ne mogu da te vidim očima. Koji je razlog? Teško, ali šta da se radi?

Zatim dođeš ovde u Srbiju, sve nepoznato, sve od početka dok ne stvoriš nešto. Ovde su nas prihvatili, ali uvek na nas gledaju kao na strane. I to je normalno. Sada smo skoro pola-pola ovde u Banji, a najviše ih je u Kraljevu. Ali opet, evo moja deca imaju stvarno dobro društvo i ja imam koleginice ovde, ne gledaju nas onako nimalo. Ali na početku da, dok nas nisu upoznali. Dok ne vide ko si, šta si.

Evo sada i najmlađa ćerka ima svoje društvo. Početak je bio veoma težak, ali u pitanju je 20 godina, nije malo.

Najviše krivim sebe jer sam mogla da spasim sina. A najviše bih želela na svetu da znam gde mu je grob.

Danas kažem da ga je sudbina povukla, izgleda da je bilo tako napisano, da ode sa ujakom i da i on zajedno izgubi glavu. Tako ja to vidim. Da ga istoga dana vidim posle škole, da mi nestane život, da sretne tetku, da propešači četiri kilometra, da mi tog dana dođe i brat, da krenu zajedno tog dana i da bude ubijen istog dana.

Kada bi popio malo, moj muž bi mi uvek prebacivao: „Tvoj mi je brat izgubio sina!“. Eh, to mi čini još težim, još težim. Da je znao, ni on sam ne bi otišao. Najteže u životu mi bi mi bilo kada bi mi to rekao. Sa jedne strane brat, sa druge sin, ne dao Bog da se ikome u životu desi ono što se desilo meni. Nikome! Otišla mi je majka, i otac, od bola.

Dolazili su dva-tri puta, uzeli su nam krv, da vide za ono, DNK. Ali do sada ništa. Desilo se je, ne kod Velike Hoče već kod drugog mesta, i tamo ima puno kidnapovanih, da su kidnapovana dva brata, čitava porodica od dvanaest članova i da je imalo tela, koja su sada pronađena i sahranjeni su u Beogradu, našli su ih. Ali mene do sada nisu zvali za ništa. Dok smo živeli tamo su dolazili, uzimali krv, ako nađu neko telo ili nešto. Zatim smo išli na Kosovo da pogledamo odeću, da ne prepoznamo nešto od naših. Nismo našli ništa. A u selu u kojem sam živela ja je kidnapovano šestoro: dva brata, brat od tetke, komšija i moj sin, svi su kidnapovani iz ovog sela. Ostali su kidnapovani mesec dana pre mog sina. Jedan je bio vojno lice. On je bio bolestan, išao je za Beograd, njegov brat i brat od tetke su ga preuzeli u Beogradu da ga vrate za Dulje i tu su ih kidnapovali.

Za Vladu imam šta da kažem: neka nam nađu rešenje, neka nam pomognu da saznamo bilo šta u vezi naših. I naša i vaša Vlada. Čak i da mi sagrade neboder, ne treba mi ništa, samo mi treba da saznam šta je bilo sa njima. To je jedina poruka. To bi bilo moje najveće bogatstvo, da saznam, da znam da li je živ ili mrtav i da odem i zapalim mu sveću, a ako je živ, da znam da je živ. Međutim, ne znam ništa. Ubija te nesigurnost rata, to je najgore. Ako su ga ubili, da znam gde su mu kosti.

A posle, ne žuta kuća, ne ona tamo, samo podiže tenzije. Niko ne govori istinu. Ne mogu da kažem da nije imalo i sa vaše strane. I kod vas ima dosta ubijenih. Svesna sam toga. Možda onog koji nije uradio ništa, možda su baš njega ubili. Ne mogu da kažem samo za mog, da se sazna za mojeg a da se ne brinem za druge. Ne. Za sve! To je moja poruka, da se sazna za sve. Da jednom izađe istina i vidi se, da se sazna sudbina tih porodica. Znači, ne da kažem samo za srpske ili muslimanske porodice, već za sve.

---

Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.