Uvod

Gandi je jednom rekao: „Ne postoji put ka miru – mir je put.“ Ova misao snažno odjekuje u radu norveškog sociologa Johana Galtunga, utemeljivača mirovnih studija, koji je istakao da se mir ne dešava spontano, već da se mora pažljivo i dugoročno graditi. Prema Galtungu, tzv. pozitivni mir nije puko odsustvo rata, već pretpostavlja socijalnu pravdu, negovanje dijaloga i izgradnju društvene kohezije, bez kojih se u najboljem slučaju može govoriti o tzv. negativnom miru. Galtung je u okviru svog pristupa takođe čvrsto verovao da se nasilni konflikti mogu sprečiti brižljivim i ispravnim pristupom.

Rat u Bosni i Hercegovini nismo uspeli da sprečimo. Ali, šta je s mirom? Da li smo ga, i kako smo ga uopšte gradili?

Da bismo odgovorili na ovo složeno pitanje, potrebno je sagledati dve ključne dimenzije. Najpre, globalne paradigme izgradnje mira, koje oblikuju međunarodne intervencije i institucionalne reforme u postkonfliktnim društvima poput Bosne i Hercegovine. Zatim, stanje u društvenoj bazi, posebno u lokalnim zajednicama, gde se mir ne meri deklaracijama, već svakodnevnim životom i poverenjem među ljudima, i mogućnostima za dostojanstven život svih, posebno marginalizovanih društvenih grupa. 

Upravo tu, između teorije i prakse, između međunarodnih strategija i lokalnih realnosti, leži prostor za kritičko promišljanje i razvoj lokalno osveštenih i orijentisanih mirovnih inicijativa.

Pojam i kritika liberalnog mira

Ideja liberalnog mira već decenijama oblikuje mirovne intervencije i pravce izgradnje mira u ratom razorenim društvima. Njene glavne premise usmerene su na državu kao glavnog subjekta međunarodnih odnosa, izgradnju demokratskih institucija i ekonomski razvoj. Smatra se da demokratija, promocijom dijaloga i ograničavanjem vlasti, doprinosi stabilnosti i miru, te da tržišna ekonomija može sprečiti oružane sukobe ili smanjiti mogućnost njihovog izbijanja kroz ekonomsko povezivanje ljudi.

Neka naučna istraživanja koja su koristila regresionu analizu na velikom uzorku pokazala su da su države koje karakterišu ekonomska međuzavisnost, ograničeni politički akteri i norme nenasilnog rešavanja sukoba u pravilu mirne.

  Ovakav koncept izgradnje mira dobio je zamah na međunarodnom nivou nakon izveštaja generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Butrosa Galija, u kontekstu jačanja uloge UN-a posle Hladnog rata, multilateralnih organizacija i sve brojnijih mirovnih misija. Ova paradigma, iako vuče korene iz Kantove idealističke pozicije o večnom miru, daleko je od svog ideala i rezultirala je u neoliberalnom negativnom miru. Mir se poistovetio sa odsustvom oružanog sukoba, a glavnu ulogu u mirovnim pregovorima imale su lokalne elite i međunarodni akteri.

Pri tome se nisu uzimale u obzir lokalne dinamike određenih sukoba, koji su u najboljem slučaju tretirani kao studije slučaja savremenih konflikata. Takođe, međunarodni mirotvorci posmatrani su kao neutralni i dobronamerni eksperti, lokalne grupe i organizacije kao implementatori unapred određenog mirovnog koncepta, dok su grupe u sukobu, poput etničkih zajednica, posmatrane kao homogene celine. Određene kategorije, kao što su žene, predstavljane su kao mirovnjačke po prirodi, što je na kraju dovelo do sužavanja njihovih aktivnosti na humanitarni rad i do njihove marginalizacije u procesima donošenja odluka.

Demokratija se dugo smatrala gotovo univerzalnim rešenjem i „izvozila“ na periferiju pod obećanjem trajnog mira. Lokalno stanovništvo, njegove inicijative, prakse i potrebe često su posmatrani kao potencijalne smetnje izgradnji mira, baš kao i lokalna tradicija i kultura, za koju se neretko nekritički pretpostavljalo da je u suprotnosti sa liberalnim vrednostima. Međutim, usled slabih rezultata na terenu i brojnih kritika koje su se u međuvremenu pojavile, sve jasnije se uviđaju ključne prepreke u implementaciji takvog pristupa.

Za mnoga društva sa kolonijalnom prošlošću, ovaj koncept predstavlja oblik neokolonijalnih praksi, budući da podrazumeva hijerarhijski i centralizovan pristup, te zanemaruje alternativne glasove i lokalne perspektive koje dolaze iz baze društva. Na primer, neki teoretičari, poput Rolanda Parisa, uviđaju da ova paradigma, umesto da se fokusira na pomirenje i društvenu koheziju, mir redukuje na tehničko upravljanje državom, što može dovesti do površne stabilnosti bez rešavanja dubokih uzroka sukoba. Pri tome se zanemaruju strukturalni i društveni faktori, posebno distribucija ekonomske moći, klasna struktura društva i socijalna isključenost različitih marginalnih grupa. Iz tih razloga, Paris zagovara reformisani liberalni pristup koji uključuje lokalne glasove i marginalizovane zajednice.

            U pojedinim teorijskim pristupima, poput onih koje razvijaju Oliver Richmond i Roger MacGinty, naglašava se da je međunarodno posredovanje često nužno kako bi se sukobi zaustavili, ali da ključnu ulogu u procesu izgradnje mira mora imati lokalno stanovništvo. Mirovne inicijative koje potiču iz zajednice treba podržati, a ne nametati spolja.

Prema John Paul Lederachu, mir se gradi kroz uključivanje širokog spektra aktera na različitim nivoima i u raznim sferama društvenog delovanja, pri čemu je cilj transformacija konflikata. Iako neki sukobi nemaju trajno rešenje, moguće ih je preoblikovati u nenasilne odnose. S tim u vezi, umesto tradicionalne diplomatije koja se oslanja na političke elite i kratkoročne ciljeve, Lederach zagovara dugoročnu promenu kroz izgradnju društvenih struktura, međuzavisnosti i potencijala za pomirenje. Takav pristup podrazumeva obrazovne procese, oslanjanje na kapacitete zajednice, aktivno civilno društvo i angažovanje običnih ljudi.

Implementacija dominantne mirovne paradigme u Bosni i Hercegovini

Po mnogim tumačenjima, Bosna i Hercegovina predstavlja neuspešan primer liberalnog pristupa izgradnji mira. Fokus na demokratizaciji i jačanju institucija u okviru političkog sistema koji podupire etničke podele i podstiče etnonacionalizam nije doneo značajne rezultate. U etničkom trouglu konsocijacijske demokratije ključnu ulogu imaju političke elite koje svoj legitimitet crpe upravo iz postojanja konflikta, a ne iz njihovog rešavanja, te su po mišljenju većine građana i građanki političari glavni kočničari izgradnje mira i pomirenja.

I dok se formalno promoviše demokratija, mnoge ključne odluke donose se van domašaja lokalnih institucija, a ovlašćenja OHR-a demonstriraju izraženi neokolonijalni pristup međunarodnog faktora u ovim procesima. Iako često kritikuju lokalne političke lidere, međunarodni akteri iz zapadnih liberalnih demokratija istovremeno su davali ili im daju legitimitet kroz različite susrete i pregovore o institucionalnim rešenjima, koja se smatraju neophodnim u okviru ove paradigme. S druge strane, OHR je odigrao značajnu ulogu u zakonskim reformama koje se tiču prava na povratak imovine povratničke populacije sa jasnim procedurama koje su onemogućile lokalnim vlastima da ignorišu ove zahteve i harmonizaciju zakona u oba entiteta kroz, između ostalog, uklanjanje lokalnih odluka koje su to sprečavale i uvođenjem rokova i sankcija. Takođe, s obzirom na to da konsocijacijski model demokratije u BiH omogućava etničkim grupama korišćenje tzv. mehanizma veta, koji se često koristio za blokiranje demokratskih reformi ili procesa funkcionisanja vlasti (na primer, prilikom donošenja budžeta na državnom nivou), OHR je intervenisao i u takvim situacijama.

Civilno društvo se smatra ključnim u procesima demokratizacije i izgradnje mira, ali je u suštini marginalizovano u procesima donošenja odluka i svedeno na nevladin sektor. Uključivanje određenih organizacija u pojedine programe često je imalo za cilj stvaranje privida da je i lokalno stanovništvo uključeno u te aktivnosti. Posebno zabrinjava koncentracija ključnih donacija u urbanim centrima i tamošnjim organizacijama, dok se udruženja iz manjih, a naročito nerazvijenih sredina i povratničkih zajednica, često bore za elementarno preživljavanje.

Zavisnost od međunarodnih donacija oslabila je kritički potencijal profesionalnih organizacija, budući da donatori često menjaju prioritete i usmeravaju se ka drugim ratnim žarištima. Istovremeno, domaće vlasti zloupotrebljavaju javne budžete, a podršku civilnom društvu često usmeravaju netransparentno ka udruženjima koja neretko podstiču podele i tenzije u društvu. Iako je očigledno da bez međunarodnog asistencijalizma mnoge važne inicijative ne bi imale šansu da uopšte budu pokrenute, istraživanja pokazuju da su mnoge sprovođene na način koji je zamaglio stvarne rezultate tokom same projektne implementacije, te da između različitih mirovnih aktivnosti nije postojao stvarni društveni dodir.

Preuzimanje različitih inicijativa po ugledu na druga postkonfliktna društva učinilo je od Bosne i Hercegovine poligon za projekte koji nikada nisu istinski zaživeli. Primer za to je Komisija za istinu i pomirenje za Bosnu i Hercegovinu, čije je osnivanje, uprkos nekoliko pokušaja, na kraju propalo.

Nedostatak socijalne pravde i isključenost marginalnih grupa

Veliku boljku predstavlja nedostatak i marginalizacija pitanja socijalne pravde, koju većina građana smatra ključnim za izgradnju pozitivnog mira. Ona se često posmatra kao ostatak starog i nepoželjnog socijalističkog sistema, što je u skladu sa politikama štednje koje promovišu globalne monetarne institucije, Evropska unija i lokalni politički akteri. Tržišne reforme i privatizacija sprovedene su brzo, često bez zaštite lokalnih interesa. Rezultat su visoka nezaposlenost, ekonomska stagnacija, odlazak mladih i rasipanje, odnosno uništavanje prirodnih resursa.

Iz tih razloga, socijalna pravda i pomirenje predstavljaju ključne izazove u postratnom bosanskohercegovačkom društvu, koje se i dalje suočava sa dubokim etničkim podelama, ekonomskom nejednakošću, rastućim siromaštvom i institucionalnim slabostima.

Da su ova pitanja marginalizovana pokazuje i slučaj Pokreta za socijalnu pravdu, koji je nastao tokom protesta u Tuzli 2014. godine, a ubrzo se proširio i na druge delove zemlje. U mnogim gradovima, posebno u Federaciji Bosne i Hercegovine, građani su formirali plenume na kojima su prvenstveno artikulisali zahteve za zaštitu radničkih prava, smanjenje korupcije, preispitivanje sumnjive privatizacije, uvođenje direktne demokratije, kao i reformu zdravstvenog i obrazovnog sistema. Međutim, kako primećuje Jasmin Ramović, odgovor Evropske delegacije u Bosni i Hercegovini i brojnih međunarodnih zvaničnika bio je izbegavanje susreta i saradnje sa ovim pokretom, dok su domaće političke elite koristile različite taktike da ove glasove utišaju ili zanemare.

Kritički glasovi ljudi iz Bosne i Hercegovine, kao i onih poreklom iz nje, među kojima se posebno ističu akademski radovi Azre Hromadžić, Nenada Stojanovića, Jasmina Ramovića, Gorane Mlinarević i Nele Porobić, već dugi niz godina ukazuju na to da liberalni mir u Bosni i Hercegovini često služi interesima međunarodnih aktera i domaćih političkih elita, dok lokalne potrebe ostaju zanemarene. Posebno zabrinjava činjenica da su pojedine marginalizovane grupe gotovo potpuno potisnute i isključene iz procesa postratne obnove i društvene demokratizacije.

Na primer, romska zajednica suočila se sa ograničenim pristupom međunarodnim programima obnove nakon rata. Mnogi Romi i dalje su interno raseljeni unutar Bosne i Hercegovine, a procenjuje se da je približno jedna trećina romske populacije emigrirala iz zemlje. Iako predstavljaju najbrojniju nacionalnu manjinu u Bosni i Hercegovini, Romi su faktički izbrisani iz kulture sećanja, a podatke o njihovom stradanju uglavnom su prikupljale nevladine organizacije.

LGBT+ osobe i dalje se suočavaju sa različitim oblicima nasilja i u tzv. mirnodopskom periodu, što dodatno otežava njihovu vidljivost i uključenost u različite inicijative i procese. Osobe sa invaliditetom, usled borbe za golo preživljavanje i zbog brojnih prepreka i nepristupačnosti različitih inicijativa i programa, nisu imale realnu mogućnost da u njima aktivno učestvuju.

Važnost i snaga lokalnih inicijativa

S druge strane, Bosna i Hercegovina beleži tradiciju mirovnog i lokalnog aktivizma još pre izbijanja rata kao direktnog sukoba, a neke inicijative nastavile su sa delovanjem i tokom ratnih dejstava. Posebno su značajni primeri lokalnih zajednica poput Tuzle, koja je uspela da očuva svoju multietničku strukturu tokom ratnog i postratnog perioda, uz značajnu ulogu lokalnih inicijativa i organizacija, među kojima se ističe Forum građana Tuzla, koji je ostao posvećen svojoj misiji do danas.

Posebno je važan doprinos ženskih grupa i organizacija izgradnji mira i njihov pristup u adresiranju kako institucionalnih ograničenja, na primer kroz inicijativu „Građanke za ustavne promene“ i lobiranje za antidiskriminaciona zakonska rešenja, tako i strukturalnog i kulturnog nasilja koje prožima bosanskohercegovačko društvo. Mnoge od ovih inicijativa uključivale su različite dimenzije neophodne za dubinski pristup izgradnji mira, poput ekonomskog osnaživanja povratnica i njihovih porodica, pružanja psihološke i drugih oblika podrške, učešća na međuentitetskim susretima i iniciranja dijaloga u lokalnim zajednicama.

Rad na prevenciji i suzbijanju vršnjačkog nasilja, kontinuirana podrška žrtvama porodičnog nasilja, lobiranje za donošenje i sprovođenje zakona u ovoj oblasti, kao i uključenost i pokretanje različitih mirovnih inicijativa, kako lokalnih, kao što je „Mir sa ženskim licem“, tako i regionalnih, na primer „Ženski sud“, ukazuju na autentično zalaganje i istrajnost velikog broja ženskih organizacija.

Doprinos žena iz malih i nerazvijenih lokalnih zajednica i ruralnih sredina, kao što je slučaj sa ženskim organizacijama iz Bratunca, Bosanskog Grahova i Konjević Polja, ukazuje na važnost negovanja intersekcionalnog pristupa i posvećenost projektima izgradnje mira na lokalnom nivou, kroz adresiranje ključnih pitanja koja se tiču osnovnih ljudskih potreba za dostojanstven život, poput dostupnosti primarne zdravstvene zaštite, vrtića, škola, centara za socijalni rad i drugih usluga koje su neophodne da bi se vodio dostojanstven život, neophodan za trajan i pozitivan mir.

Primer „Majki Srebrenice“ je takođe paradigmatičan, jer pokazuje kako su žene koje su izgubile brojne, posebno muške članove porodice, a koje uglavnom predstavljaju društvene slojeve iz manjih sredina i ruralnih područja, i često zanemarene u procesima izgradnje mira, uspele da se izbore sa međunarodnim i lokalnim preprekama i postanu prepoznatljiv i snažan glas žena koje se zalažu za društvenu pravdu i preuzimanje političke i krivične odgovornosti. Iako su pokazale spremnost na dijalog i pomirenje,  što potvrđuju primeri njihovog odlaska u Grabovicu i Jasenovac, koje nijedna zvanična politika nije sledila međuetnička, saradnja ženskih organizacija koje se fokusiraju na krivičnu dimenziju tranzicione pravde na kraju je bila opstruisana, čime je dodatno otežan život na lokalnom nivou, naročito u povratničkim zajednicama.

Značajne autentične lokalne inicijative predstavljaju primeri poput OKC „Abrašević“ iz Mostara, koja se fokusira na potrebe mladih. Spajanjem kulturnog i građanskog angažmana, između ostalog kroz obnovu zapuštenih kulturnih objekata, ova inicijativa teži prevazilaženju etničkih podela u ovom gradu i uspostavljanju odgovorne lokalne vlasti. Centar za izgradnju mira iz Sanskog Mosta više od dvadeset godina aktivno radi i pokreće različite, inspirativne mirovne aktivnosti, a neke omladinske inicijative koje su skorije formirane, poput Udruženja mladih Čaplja iz Čapljine, povezuje filantropski, ekološki i edukativni rad koji obuhvata različite društvene grupe i marginalne slojeve u cilju promocije opšteg dobra i humanih međuljudskih odnosa.

Neke aktivnosti polaze od pristupa koji kombinuje lokalne tradicije pomirenja, kao što su komšijski dijalog, verske i međureligijske inicijative, sa institucionalnim reformama. U taj okvir spadaju i lokalni projekti pomirenja u Goraždu, čiji je cilj unapređenje saradnje verskih zajednica i lokalne administracije, uz značajno učešće mladih i žena. Važno je pomenuti i lokalne volonterske inicijative, poput Mozaika prijateljstva iz Banja Luke, koji pomaže nemoćnim i obolelim sugrađanima, brine o dečjim rođendanima, organizuje kutke za starija lica i učestvuje u pokretanju socijalnih preduzeća kao alternative institucionalnoj nepravdi.

Kada je reč o procesima pomirenja i obnovi međuljudskih veza, posebno je značajna lokalna inicijativa „Jer me se tiče“, formirana 2013. godine, koja okuplja veliki broj organizacija iz lokalnih zajednica iz gotovo svih delova zemlje. U okviru ove inicijative, aktivisti i aktivistkinje iz Banja Luke, Mostara, Tuzle, Ljubuškog, Prijedora, Bosanske Gradiške, Konjica, Sarajeva i drugih gradova Bosne i Hercegovine organizovali su akcije sećanja na sve civilne žrtve rata i obilazili logore u kojima su bili zatočeni civili različitih nacionalnosti.

Inicijative koje su uključivale nekadašnje logoraše i ratne veterane iz vojski svih zaraćenih strana pokazale su ogroman mirovni potencijal koji je prisutan kod onih koji su se direktno suočili sa pogubnim posledicama rata.

Novi izazovi

Drastičan porast ekonomskih nejednakosti, siromaštva, klimatskih i pandemijskih rizika, širenje različitih oblika nasilja i isključivanja, naročito putem društvenih mreža, migrantske krize i globalni trendovi demokratskog nazadovanja ukazuju na brojne izazove savremenog trenutka i krhkost mira. Ovi procesi direktno se odražavaju na stanje u Bosni i Hercegovini, gde je evidentno intenziviranje političke, institucionalne, ekonomske i socijalne krize, koja ne samo da preti destabilizaciji, već i potpunom urušavanju društva.

            U svetlu savremenih ekoloških izazova sve jasnije se uviđa da ekonomski razvoj, sam po sebi, može dodatno produbiti jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući na taj način preduslove za nasilne konflikte, kako među državama, tako i unutar određenih društava. Nepravedna raspodela ekonomskih i ekoloških rizika direktno je povezana sa nasiljem i istovremeno doprinosi njegovoj daljoj eskalaciji. Ovi nepovoljni trendovi naročito pogađaju najranjivije kategorije stanovništva, a pogoršavanje društvenog položaja starijih lica, osoba sa invaliditetom, jednoroditeljskih porodica, etničkih i drugih manjina oduzima celom društvu njegovu mirovnu dimenziju i umanjuje bezbednosnu korist svih njegovih članova. U takvom kontekstu zahtevi za socijalnom pravdom i intersekcionalnim pristupom, koji su, iako potisnuti, prisutni u Bosni i Hercegovini, posebno na lokalnom nivou, ukazuju na neophodnost adekvatnog rešavanja strukturalnih faktora koji dovode do izbijanja direktnog nasilja.

Zlatiborka Popov-Momčinović je redovna profesorica političkih nauka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu, gdje predaje predmete Istorija političkih ideja, Politika i rod i Politička kultura. Diplomirala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, magistrirala na Filozofskom fakultetu u Palama, a doktorirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Fokus njenog istraživačkog rada obuhvata političko predstavljanje žena, feministički pokret, antirodnu mobilizaciju te izgradnju mira i pomirenja. Učestvovala je u brojnim naučnim i aktivističkim projektima koji se bave navedenim temama ili srodnim oblastima, uključujući projekte o rodnoj ravnopravnosti, političkom učešću žena, LGBT+ pravima, tranzicionoj pravdi, društvenom dijalogu i demokratizaciji. Aktivno sarađuje s domaćim i međunarodnim organizacijama civilnog društva, akademskim institucijama i istraživačkim mrežama. Objavljivala je naučne radove u domaćim i međunarodnim časopisima, zbornicima i publikacijama. Govori engleski, njemački i francuski jezik.