Foto: Arsim Gerxhaliu
Arsim Gerdžaliu
Odlučio sam da upišem studije forenzike u Prištini 1994. godine, ne sluteći da ću proživeti rat. Od 1984. godine Kosovo je trpelo surove i nasilne mere od Srbije, a Albanci su bili isključeni iz javnih institucija, uključujući škole i fakultete. Studenti i đaci su pohađali paralelni obrazovni sistem, u privatnim kućama i uz pomoć slajdova. Ovo je trajalo do 1999. godine.
NATO bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine. Sedeli smo zaključani u stanovima 79 dana.
Jednog dana u junu 1999. godine pogledao sam kroz prozor i video vojnike kako nam se približavaju. To su bili pripadnici KFOR-a, Gurke britanske vojske. Izašao sam pred njih. Dao sam im vodu – stigli su peške iz Makedonije. Te noći su spavali ispred naših stanova, na zemlji, u vrećama za spavanje.
Sutradan su napustili Prištinu. Pratio sam ih dok su se kretali u pravcu sela Ljukare, ka frontu.
Dok smo išli, sa desne strane puta video sam tela. Bila su u stanju raspadanja. Videli smo plitke grobove, iskopane po tako kratkom postupku da su iz nekih od njih virili delovi tela. Sa leve strane puta smo naišli na garažu koju je koristila srpska policija. Unutra se nalazila kružna testera, a posvuda je bilo krvi. Mogli smo samo da zamislimo šta se tamo dogodilo. Sećam se i neke češke televizijske ekipe na licu mesta, pokušavali su da nas intervjuišu. Zaobišao sam ih.
…
Nazad u Prištini, konačno smo mogli da se vratimo na posao u Institutu za forenziku. Ljudi su počeli da pristižu u velikom broju. Porodice su dolazile svakog dana – po pet do deset članova porodice odjednom – da se raspituju o svojim nestalim rođacima. To je bio početak emotivnog odnosa sa porodicama i rođacima, naročito sa onima koji nisu želeli da prihvate da njihovi najdraži više nisu živi, čak i nakon što su bili identifikovani.
Držali smo tela u podrumu Instituta. Kad bi mediji spomenuli novootkrivenu grobnicu, sledećeg dana bi se pojavile stotine ljudi.
Nakon što su otkrivene grobnice u Batajnici, Petlovom Selu i kod jezera Perućac jedna porodica me je zamolila da odem u Srbiju. Bilo je teško reći im ne, ali je bilo još teže zaputiti se ka Srbiji znajući da je 40 članova moje porodice ubijeno u masakru u selu Studime. Za svega sat vremena, 2. maja 1999. godine, 117 civila – dece, žena, muškaraca i starih ljudi – nasilno je ubijeno u selu Studime.
Posetio sam Srbiju 255 puta u poslednjih 20 godina, da istražim sumnjive lokacije, otkrijem grobnice, i sastanem se sa radnom grupom koja se bavi nestalima. Obavio sam 22 prevoza tela iz Batajnice i Petlovog Sela, i vratio više od 1000 džakova posmrtnih ostataka na Kosovo.
Srbija je 2006. godine zvanično potvrdila da u Srbiji nema živih nestalih ljudi sa Kosova.
Neke porodice su odbile da poveruju u to. Odbijale su da daju uzorke krvi za DNK analizu. Bilo je teško komunicirati sa njima. Bili su ubeđeni da su im rođaci i dalje živi u tajnim zatvorima u Srbiji. Ovo ubeđenje i dalje pothranjuju posrednici – agenti patnje – koji daju lažnu nadu porodicama, prenoseći im „poruke“ od njihovih nestalih rođaka.
Sada već većina članova porodica počinje da veruje da im rođaci više nisu živi. Oni se „raduju“ kad se ostaci vrate. Čekali su 20 godina. Umorni su od svega. Oni se „raduju“ jer mnogi drugi još uvek čekaju, mnogi se plaše da će umreti pre nego što sahrane svoje sinove, braću, očeve, majke, sestre, ćerke, rođake, bake, deke…
Tokom prethodnih 20 godina posetio sam 22 udruženja porodica nestalih i njihove članove.
Komunicirali smo sa 8000 porodica.
Reći porodicama da smo našli njihove najbliže, ali mrtve, najteže je. Nakon toliko čekanja, iščekivanja i nade sve emocije – koje su se nakupile u prethodnih 20 godina – prosto puknu. Mi smo glasnici, mi se suočavamo sa njihovim reakcijama. Mi slušamo. Posle 20 minuta oni nas ljube.
…
Potraga za nestalim osobama je komplikovana. Pored Instituta za forenziku, mnoge međunarodne organizacije bile su uključene u pronalaženje i identifikovanje nestalih osoba, uključujući i Kancelariju za nestale osobe i forenziku (Office on Missing Persons and Forensics – OMPF), Privremenu administrativnu misiju Ujedinjenih nacija na Kosovu (UN Mission in Kosovo – UNMIK), Međunarodnu komisiju za nestala lica (International Commission for Missing Persons – ICMP) i Euleks (EULEX), između ostalih.
Neposredno nakon rata nije bilo centralizovanog sistema.
Navodne nevladine organizacije su još više otežavale proces jer su išle od sela do sela i od porodica sakupljale informacije, fotografije i druge predmete koji su pripadali nestalima. Kad bismo mi kasnije došli po iste, rekli bi nam da su „to već dali“. Kome? Mi još uvek ne znamo ko su te „nevladine organizacije“ niti gde se ti svi predmeti nalaze.
…
Sada smo suočeni sa „krajem“ procesa.
Tribunal je zatvorio preko 4000 slučajeva uz pomoć „klasičnog modela“, koji ne počiva na DNK analizi. Porodice su identifikovale tela isključivo neposrednim posmatranjem. Oko 300 ih je do sada sahranjeno. Možda su bili pogrešno identifikovani.
U mrtvačnici još uvek imamo preko 300 posmrtnih ostataka čiji se DNK ne poklapa sa uzorcima krvi koje su članovi porodica nestalih osoba obezbedili.
Da sve uradimo kako treba, morali bismo da počnemo ispočetka.
Mnogo nas posla čeka.
Dr Arsim Gerdžaliu je direktor Instituta za forenziku na Kosovu. Njegova karijera, koja je počela pre poslednjeg rata na Kosovu, duga je 20 godina.
Članak je objavljen u regionalnom časopisu Balkan.Perspectives broj 12.
Časopis možete pročitati na linku: https://dwp-balkan.org/bh/bpm.php?cat_id=6&text_id=2
