Dafina Lata Eliza Hoxha (Marš žena, „Hleb za ženu i decu Drenice“ – 1998)

Ispunjenje sna kroz aktivizam i apel za mir

INTERVJU SA EDITOM TAHIRI

U ovom intervjuu Dafina Lata razgovara sa Editom Tahiri, koja je bila deo delegacije na Mirovnoj konferenciji u Rambujeu i glavna pregovaračica u dijalogu o normalizaciji sa Srbijom u Briselu od 2011. do 2017. godine.

Gđo Tahiri, prvo ćemo govoriti o vremenu tokom ’90-ih. Kakva su vaša sećanja na to vreme?

Tahiri: Tokom ’90-ih je bilo veoma teško za albanski narod na Kosovu. Vojnom okupacijom, Srbija je imala za cilj da spreči Kosovo da ostvari svoje pravo na samoopredeljenje, slobodu i nezavisnost kosovskog naroda i drugih saveznih jedinica (uključujući Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju) u okviru procesa raspada bivše Jugoslavije.

U tom kontekstu, ja sam postala jedna od osnivačica i liderki Pokreta za slobodu i nezavisnost. Borila sam se za slobodu i nezavisnost sa nacionalnim idealima. Nisam znala za strah i poteškoće jer sam odlučila da ni u jednom trenutku ne odstupim sa puta ka slobodi. Moj je cilj bio da se osiguram da moj narod nikada više ne doživi nasilje, traume i zločine kroz koje je bio primoran da prođe tokom ovog vremena. Dakle, često naglašavam da smo se jedan vek borili za slobodu i nezavisnost kako mlađi naraštaji ne bi zaboravili tešku istoriju oslobađanja Kosova.

„Miloševićev režim je sprovodio državni teror, ubio na hiljade ljudi, Albanaca, žena, devojaka, dece i staraca, uključujući i silovanje više od 20000 žena tokom rata“.

 Koliko vam je, kao ženi, bilo teško da se suočite sa događajima tog vremena?

Tahiri: Organizovali smo opštenarodni otpor protiv okupacije Srbije – bili smo odlučni i nepokolebljivi, bili smo spremni da položimo život za slobodu. Opštenarodni pokret za slobodu i nezavisnost, poznat kao mirni otpor, je predvodio Demokratski savez Kosova (DSK). Otpor je trajao skoro deceniju uspostavljanjem organizacije paralelne državne i diplomatskog procesa sa svetom za internacionalizaciju kosovskog pitanja, što je dovelo do stvaranja savezništva sa SAD-om. U poslednje dve godine se pojavio vojni otpor, predvođen Oslobodilačkom vojskom Kosova. Obe vrste otpora: DSK i OVK su ispisala istoriju oslobođenja i nezavisnosti Kosova, koju uživamo danas od 1999, uz podršku SAD-a i NATO-a koji su bombardovali Srbiju.

„Za mene je bio poseban i ponosan zadatak da predvodim i služim albanskom narodu, koji je odbio da se povinuje srpskoj agresiji, pod bilo kojim okolnostima, uprkos ubistvima, mučenjima i drugim zločinima“

Pošto ste bili veoma glasna žena, kako ste uspeli da se suočite sa stigmatizacijom u to vreme, koja je nažalost i danas deo društva?

Bili smo veoma složni u nacionalnim idealima tako da nije imalo prostora za polne razlike. Naša borba je bila usmerena protiv okupatora. Međutim, bila sam jedina žena na rukovodećoj poziciji među 15 muškaraca u Pokretu za slobodu i nezavisnost (DSK), pod rukovodstvom predsednika Rugove. Bila sam poštovana i glas mi je poštovan. Tokom godina, ni u jednom trenutku nisam primetila polne razlike. Iako su većina bili muškarci, meni, kao ženi, su poverili diplomatiju. Bila sam ministarka spoljnih poslova Kosova tokom 1989-1999, pri čemu je moja diplomatska uloga bila da internacionalizujem kosovsko pitanje i ubedim zapadne saveznike, posebno Ameriku, da podrži Kosovo na putu slobode i nezavisnosti, što smo i uspeli.

Kada govorimo o ’90-ima, koliko je bilo teško za vas da budete aktivni na Kosovu?

Tahiri: Sloboda i nezavisnost Kosova su bili moj san. Težnja da san postane java je snaga koja te pokreće naspram svakog izazova. Ne daje ti da kloneš, a još više ako ti narod ubijaju u svakom trenutku, onda si stalno u potrazi za izlazima, kako bi dala sve od sebe za tvoj narod. Da mu pomogneš, da ga srčano ohrabriš i pridobiješ hrabrost od naroda. Takođe, važno je da naglasim da je moj otac bio po zatvorima zbog njegove borbe za narodno ujedinjenje Kosova i Albanije. Odgojena sam sa tim patriotizmom, a školovanje na zapadu i poznavanje engleskog u to vreme su mi pružili dovoljno znanja i doprinosa za slobodu i uspostavljanje države Kosovo koju svi mi danas uživamo.

Da li se je glas žena čuo na položajima gde su se donosile odluke tokom `90-ih i da li mislite da su u uspostavljanju državnosti Kosova i žene imale ravnopravnu ulogu?

Tahiri: Vredi naglasiti da su žene igrale izuzetnu ulogu u pokretu za slobodu i nezavisnost, kako u mirovnom tako i u oružanom pokretu. Isto tako, i žene iz iseljeništva su dale značajan doprinos jer je iseljeništvo postalo važan oslonac Kosova na putu ka slobodi i nezavisnosti.

Vi niste stali ni nakon rata, nastavili ste sa doprinosom sve do uspostavljanja države Kosovo, a nastavljate i danas. Bili ste zamenica premijera, ministarka spoljnih poslova, zatim glavna pregovaračica u pregorovima između Kosova i Srbije u Briselu. Od svih ovih položaja koje ste držali, koji je bio događaj koji je uticao da se osetite veoma ponosnom na samu sebe?

Tahiri: Za mene je istorijski događaj učešće na Mirovnoj konferenciji u Rambujeu sa kosovskom delegacijom, koji je utro put za slobodu, zaustavio rat na Kosovu i masovna zverstva nad Albancima. To je ostavilo otvorena vrata za nezavisnost Kosova i omogućilo SAD i NATO snage da bombarduju Srbiju.

Imajući u vidu da su muškarci prevladavali za pregovaračkim stolom tokom pregovora između Kosova i Srbije, koliko je bilo teško za vas kao ženu suočiti se sa svim tim pregovorima koji nisu baš i laki?

Tahiri: Kao glavna pregovaračica u Briselskom dijalogu, za mene nije bilo teško jer sam imala pozamašno iskustvo, posebno iskustvo sa pregovorima u Rambujeu. Po mom mišljenju, mirovni pregovori kojima se određuje prelazak iz rata u mir su veoma teški jer se odvijaju pod pritiskom osećanja. Sa jedne strane imate narod koji vam je u ratu, a sa druge strane morate da doneste pravičnu odluku kako bi rat prestao, ali i kako bi se očuvala ideja slobode i nezavisnosti.

Briselski dijalog, odnosno posleratni pregovori su zbog toga lakši. Narod je u miru, a ti si pobednik. U Briselu je Kosovo nosilo položaj pobednika u ratu protiv Srbije. Ja sam ovaj položaj zauzimala u pregovorima u Briselu, podsećala sam ih na čitavu nasilnu istoriju usmerenu protiv nas, dok sam u isto vreme branila državne i nacionalne interese. Glavni uspeh je taj što smo Briselskim sporazumima uspeli da proširimo suverenitet Kosova na severni deo i kategorički nisam dozvolila tendencije Srbije za podele.

„Dijalog je u poslednjoj etapi, uzajamno priznanje treba postići u konačnom sporazumu. Vlada treba da osnuje ekipu jedinstva jer su velike teme od nacionalnog i državnog značaja i pregovori mogu i moraju biti uspešni.“

Koja je vaša poruka ženama koje žele da budu nezavisne?

Tahiri: Mislim da našu borbu za ravnopravnost polova trebamo dobiti uvođenjem kvote od 50% za učešće žena u vlasti na centralnom i lokalnom nivou. Ravnopravno deleći vlast niko neće moći da udalji žene sa stola za kojim se donose odluke o budućnosti i razvoju. Takođe, moramo raditi na transformaciji društva ka demokratskom stanju svesti i osloboditi se patrijarhalizma.

Ovaj članak je proizvod regionalne obuke za Suočavanje s prošlošću (SSP) i novinarstvo senzibilno na sukobe, a koji su organizovali forumZFD-Program na Kosovu i Severnoj Makedoniji. Stavovi izneti u ovom članku su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove forumZFD