“Našli smo delove kosti velike kao prst”

Porodica Maliqa Kryeziua je prisiljena da napusti kuću kada su srpske vojne snage došle i napale selo sa preko trideset tenkova. Premorili su se bežeći čas do prijatelja, zajedno sa njima, pa okupili u selu Kraljane sa još najmanje deset hiljada raseljenih iz zona Kijeva, Kline i Drenice. Tu odvajaju neke od odraslih muškaraca, koji se kupaju u svojoj krvi od mučenja.  

Dva dana ostaju gladni, napolju čak i tokom hladnih noći. Iako im Srbi uzimaju novac i zlatni nakit kao otplatu da ih puste za Albaniju, ne ispunjavaju uvek obećanja. Biraju oko osamdeset muškaraca, među kojima i Mentora, Maliqevog 18-godišnjeg sina, koje ne puštaju za Albaniju, nego ih odvode ka onom što je danas poznato kao Masakr u Kraljanu. 

Porodica Kryeziu se nakon rata vraća iz Albanije i ne pronalazi samo kuću spaljenu od Srba. U potrazi za sinom u Kraljanu pronalaze spaljene ostatke ljudskih tela.  

Maliq Kryeziu: Ispovest u prvom licu 

Zovem se Maliq Kryeziu, od roditelja Laha i Tahire Kryeziu. Rođen sam 25. novembra 1954. u selu Bubavec. Živeo sam u široj porodici jer je moj otac imao još četvoro braće. Bio sam prvo dete u široj porodici i sin jedinac mojih roditelja. U široj porodičnoj zajednici sa stričevima smo živeli do 1976, a onda smo se odvojili od stričeva. Majka mi je umrla sa 7 godina. Otac se ponovo oženio. Sa mojom majkom imam samo jednu sestru. Uvek sam patio zbog majčinog odsustva. Uzgajala me je stričeva žena, Halime, koju sam uvek zvao bako.  

Oženio sam se 1975, u to vreme preko provodadžija, a u braku mi se je rodilo pet ćerki, od kojih mi je jedna umrla, kao i tri sina, od kojih jednog, Mentora, su mi uzeli. Sada imam dva sina i četiri ćerke. Posle 1976. smo se smestili ovde. 1975. godine sam završio srednju školu u Kijevu, zatim otišao na Fakultet prirodno-matematičkih nauka, pohađao smer geografije, a 1984. počeo da radim. Pre nego što sam počeo, ovde je bila jedna voćarska radna jedinica. Radio sam tu dve godine, a onda sam prešao u školu kao nastavnik geografije, jer po zvanju sam profesor geografije i moj rad je uvek bio usmeren na prenošenje znanja na učenike.  

1981. su u Prištini organizovane studentske demonstracije, na kojima je traženo da Kosovo bude priznato kao republika. Nas kao studente su srpske snage previše zlostavljale. Policija je koristila vrelu vodu protiv nas, zatim gumene pendreke, ali gumene metke; doživeli smo veoma teške trenutke.  

Čak i za vreme dok sam radio u Kijevu kao profesor geografije, često su me maltretirali srpski policajci jer je policijska stanica bila udaljena samo 50 metara od osnovne škole. Tu su nekada živeli i Srbi. Neki su radili u našoj školi, a kasnije su obukli uniforme i postali policajci. Često su nam izlazili ispred i pretresali u putu ka školi, tražili nam dnevni plan po kojem smo radili da učimo učenike. Meni lično se je desilo da me je policija zaustavila u putu, a jedan od njih je bio iz Kijeva, Slađan Ristić. I ostali policajci su nas zaustavljali, tražili dnevni plan. Policajac iz Kijeva je znao da sam nastavnik geografije i možda ga je interesovalo šta pripremam kao nastavnu jedinicu.  

Mi, kao Albanci, i kao škola smo proživeli veoma teške trenutke. Jednom dok smo bili na sastanku nastavničkog veća došli su srpski policajci i izveli nas sa sastanka. Uzeli su nastavnika Sheremeta Morinu, sada pokojnog. Kada se Sheremet vratio, bio je sav u modricama od njihovog prebijanja. Bio je to veoma težak trenutak za mene jer sam mislio da i mene, kao i sve ostale kolege čeka ista sudbina, iako nismo napravili nikakvu grešku. Niko ne zna zašto su odveli Sheremeta, zašto su ga tako pretukli. 

Čak i kasnije, datum je bio 20. maj, bili smo na protestu u Kijevu zajedno sa gimnazijalcima. Godina je bila 1981, ’82 ili ’83. Jedan broj nastavnika je krivično gonjen i zatvoren. To su nam bili profesori. Među zatvorenicima je bio i jedan lekar. Na tom protestu, srpska policija je napravila mnogo fotografija protestanata i onda je pozivala ljude jednog po jednog.  

Jednom su nam došli kući, upravo taj Slađan koji je radio u prosveti s nama, zajedno s jednim kolegom, obučeni u pancire, zaštitna sredstva i s automatima u rukama. Tada smo ih se puno plašili. Žena ih je dočekala na vratima, ja sam bio na drugom spratu. Tražili su Arbena, starijeg sina. Arben čak i nije bio student u to vreme, ali prema njima je napravio neki problem u Prištini. Na sreću, Arbena nisu našli kod kuće. Nisam se usuđivao da izađem pred njih jer sam mislio da će iskoristiti priliku da odvedu mene. 

Predsednik Rugova je 1989. godine uspostavio paralelni obrazovni sistem. Dakle, više nismo priznavali nastavni plan i program Srbije jer smo počeli da radimo prema našim, albanskim, nastavnim planovima i programima. U to vreme se je u osmom razredu učila geografija Jugoslavije. Od trenutka kada nas je predsednik pozvao da bojkotujemo srpski sistem, počeli smo da radimo sa planovima Republike Kosovo, koliko smo mogli da ih sami napravimo. Tražio sam bio od sekretara škole u Kijevu – u Kijevu su izgubljena neka dokumenta, ali nisu spaljena – da samo pronađe jedan moj čas, zabeležen 1989. godine kada nisam napisao “geografija Jugoslavije”, nego “Republike Kosovo”. Svedok tome mi je nastavnik Hasan Toplana, tada student više škole u Đakovici koji je bio na praksi kod mene dve nedelje. Uputio sam ga: “Od sada pronađi i koristi samo literaturu Republike Kosovo, a ne drugo!” Jer se učilo o državi koju više nismo želeli i sada smo težili Republici Kosovo. Nekoliko puta sam tražio od sekretara škole da mi pronađe raspored gde sam pisao tako, kako bih fotografisao i imao kao dokaz da sam radio u tom pravcu.  

Onda su 1990. počeli protesti. Sećam se 30. januara 1990, bio sam i ja lično prisutan u Mališevu kada je ubijen rođak Ali Din Kryeziu, koji je proglašen za palog mučenika, a ranjeni Qerim Haxhi Kryeziu i Murat Rexhep Kryeziu. Čini mi se kao da danas vidim taj događaj; oklopno vozilo je krenulo za Orahovac, a srpska gazika u smeru Baje. Ja sam bio tamo, kod autobuske stanice. Oni su pucali i Ali je bio u tom smeru u kojem su zapucali meci oklopnjaka. On je nakon nekoliko trenutaka preminuo u Mališevu. Qerim je živ i danas, dok je čika Murat kasnije ubijen od strane srpskih snaga.  

Ja sam se spasio bez ikakvog metka, jer je tu, kako su ljudi govorili, korišćena i živa municija, a ne samo gumeni meci. Imao sam sreće što sa preživeo. Onda smo neprekidno bili angažovani u Demokratskom savezu Kosova i ulagali napore da damo naš doprinos nacionalnom pitanju.  

Da budem iskren, nisam očekivao rat jer smo radili u jednoj školi sa Srbima. Do 1989. čak smo držali engleski jezik zajedno, kombinovali razrede. 1989. došlo je do podele. Škola je imala dva ulaza, na jedan smo ulazili mi Albanca, na drugi su ulazili Srbi. Bio je tada jedan srpski nastavnik, Radoš Spasić, koji je vodio Srbe, dok je naš direktor bio Shaban Thaçi.  

Trebamo se zahvaliti još jednom direktoru iz tog vremena, Ganiju Zogaju iz sela Lozica. Bio sam dežurni sa jednim rođakom mojim, Manushom Kryeziuom, sada pokojni. Pozvali su nas učenici da odemo brzo jer je jedan srpski tehnički radnik, Istreta Đukić, želeo da ubije jednog učenika. On je izvadio pištolj u jurio učenika po učionici. I otrčali smo ja i Manush – nažalost nismo mogli da slikamo i dokažemo kakav je čovek bio – uhvatili smo ga i sprečili. Taj Istreta je stalno kada su učenici završavali nastavu išao kod direktora Ganije, jer smo tada još bili zajedno, i žalio da su albanski učenici napisali “Kosovo Republika” na tabli. Jednog dana mu je direktor rekao: „Ajde bre beži, neću da te vidim, to ti sam pišeš i onda kažeš da to pišu albanski učenici. Ti sam praviš ove gluposti. Dakle ima puno nemilih trenutaka za nas kao Albance. Tada sam mislio da sam Bog može da vidi da je dosta više i nama Albancima pruži nešto bolji put, ali ipak, i danas se suočavamo s ovim problemima.  

Od 1981. su organizovani ljudi pisali bojom po zidovima, bilo džamija ili na drugim mestima, “Kosovo Republika”. Od tada je u našem selu bilo političkih zatvorenika, kao što su Bilall Kryeziu, Mehmet Kryeziu, Isen Kryeziu … A Shefqet Kryeziu, Fetah Kryeziu i drugi su bili ispitivani više puta o ovim slučajevima. U to vreme su organizovani i razni sastanci; tražilo se je da se rasvetle ta ubistva. Tada ih je organizovao Savez Komunista. Mnogi ljudi su i duhovno povređivani i zatvarani, prebijani i maltretirani. Razumljivo, Srbi nisu birali dobar put nego su imali za cilj da što većim maltretiranjem uvuku strah do kosti među ljudima. 

U selu je ’97. počelo da se govori da je formirana Oslobodilačka vojska Kosova, ali te godine sam bio u Nemačkoj. Između dve ofanzive 1998. sam se vratio kući. Došao sam do Skoplja, a zatim s jednim vozačem došao vamo. Tada je bio jedan punkt u Komoranu, ali preživesmo, dođosmo, dok je ovde bio još jedan punkt za Lozicu, kod borića, ali nismo tuda prošli, ušli smo drugim putem uvek u strahu šta može da se desi. Javio sam porodici da ću krenuti i upravo je Mentor izašao s traktorom da me preuzme. Tada je bila noć i pretila je velika opasnost. Krenuli smo ka Lozici, ne putem, nego preko sela, naokolo, Vrmice i Drenovca, i onda se vratili do sela. Iza nam je bilo jedno vozilo, čas je palilo, čas gasilo svetla, čas mi nismo smeli da ih palimo, nego smo nastavljali u mraku. Kao danas se sećam Mentorovog stanja, on je tada imao 18 godina, u četvrtoj godini srednje škole. Srećom, stigli smo živi ovde. Stigli kući:  

Ja sam u vojsci završio rod minobacača, tokom služenja vojske u Jugoslaviji, 1981-82. Kada sam došao, Avdyl Kryeziu je bio ovde kao komandant. Formirani su štabovi Oslobodilačke vojske Kosova. Rekao sam mu: “Ako vam je potreban ovaj rod, ja sam ovde”. Između dve ofanzive je bila pauza; OEBS ili ne znam ko je posredovao za to. Tada je štab OVK formiran i u selu, dok su u Kijevu bili Srbi. Mentor mi je rekao da je bio jedan Nuhi Kryeziu, profesor inženjerije ako ne grešim, koji je uzeo neke nespremne mladiće na vežbe, a među njima i Mentora. Ali on nikada nije bio vojno lice i često nije znao da se čuva kako treba, ali je pomogao u okviru svojih mogućnosti. Sećam se kada su rekli da se je na ulazu u šumu sastao sa jednom osobom koja je sarađivala sa srpskim snagama i to je prijavio u štabu. Više nije imao hrabrosti da ide tamo. 

Tokom prve ofanzive, porodica je bila ovde 1998. Onda je došlo do nekog povlačenja, dok je NATO napao 24. marta 1999. Mi smo videli avione odlično, sa polja koja je tada obrađivala država. Prvi udar na srpske snage 24. marta bio je u našoj zoni.  

Ostali smo kod kuće još četiri dana posle toga. Dakle, 28. nismo imali druge mogućnosti osim da napustimo selo. Bilo je došlo nešto više od trideset srpskih tenkova, odande gde je restoran – nekada je bio Latifov, danas je njegovog bratanca – tamo su se raspoređali na putu ka Kijevu i zapucali iz tenkova. Onda smo uzeli porodice i krenuli ka Drenovcu. Odatle smo nastavili za Turjaku. Malo smo se odmorili u školi u Turjaku. Počelo je bombardovanje, ne samo sa strane našeg sela, nego i iz Crnoluga, dakle sa obe strane. Onda je ispražnjeno celo selo, 28. marta 1999. godine. Čini mi se dva dana smo boravili u školi u Turjaku, ali kada je počelo bombardovanje uzeli smo porodice. U Turjaku je bio samo deo sela, ne svi, uzeli smo porodice i krenuli ka Lapčevu, gde su mi ženini. Oni imaju kulu trospratnicu, danas je sačuvani spomenik kulture, pod zaštitom države. Jedno dve noći smo se stabilizovali tu. Sa sobom sam imao traktor, hranu, odeću. Opet su počeli da pucaju, došla je srpska vojska i policija iz Panorca i pucala u smeru u Lapčeva.  

Bili smo kod ženine porodice kada su zapucali granatama i jedna je pala na ćošak kuće. Kula ima zid preko metar i po u širini, ali je bombardovanje bilo toliko jako da je i ćošak zida, koji je još jači, uništen. Tokom tog granatiranja je tu ranjena jedna osoba. Ja sam uzeo sinove i dva nećaka i izašao u šumu. Oni su pucali na selo, a mi smo bili udaljeni jedno dva km, ali čak i tu gde smo bili, do nas je dopiralo kamenje i geler, a zemlja tresla. U međuvremenu, srpske snage su ušle u Lapčevo i uhvatile naše porodice. Rekli su im: “Bežite za Albaniju, nećemo da vas vidimo ovde”. Naše porodice su krenule za Albaniju. Dok sam bio u Lapčevu jedan od srpskih komandira je jednom od stanovnika Lapčeva dao parče papira i rekao mu da ako im neko izađe ispred, da im pokažu taj papir i niko ih neće dirati, pustiti ih da odu u Albaniju.  

Kada je moja žena sa njenima stigla dole, kod Mrasora, na asfalt – kako kaže ona, a i starac (tast) dok je bio živ – sastali su se sa izbeglicama iz Kline jer je Klina na organizovan način izbegla iz Lapčeva, svi zajedno. Tu su neki od izbeglica iz Kline predložili da se vrate u Kraljane, koje je već dva puta spaljivano od strane sprskih snaga. Izgleda da im je neko od vojnika rekao da mogu da se vrati u Kraljane, i da ne idu za Albaniju, jer će ih vojska štiti, pa su se vratili. Jedan od šuraka, koji je bio pripadnik vojske – zove se Fehmi Hasanaj – je došao u šumu i pronašao nas. Rekao nam je da su se porodice spasle, da su u Kraljanu. Mi smo samo trebali da pređemo Drim da odemo u Kraljane. Rekao sam mu: “Da li možeš da nam pomogneš jer ti poznaješ teren?”  

Krenuli smo s njim, sinove sa sve nećacima sam ostavio u šumi. Kada smo se približili pruzi, na nas je krenuo jedan omanji pas. Rekao sam sebi, e sada smo ga nadrljali, jer će da čuju lajanje i zapucati na nas. Srećom, prešli smo s druge strane Drima, pronašao sam porodicu i za nešto manje od dva ili tri sata su stigli i sinovi, Mentor, Arton i dva nećaka. Oni su sami došli do informacija i pronašli nas. 

Jednu noć smo prespavali u Kraljanu po šaši, po spaljenim kućama, dok seljana iz samog Kraljana ne znam da li ih je bilo ukupno dvoje ili troje jer su svi ostali izbegli. I onda su u Mrasor došla četiri tenka, koji je od Kraljana vazdušnom linijom udaljen 1000 metara. Cevi su okrenuli prema nama. Kada smo to videli, svi smo se digli i rekoh ajde da bežimo za Albaniju jer nema druge. Sada se ne sećam imena tog vojnika u crnoj uniformi, tada su ga nazivali vojnim policajcem, koji mi je rekao: “Ne, ne možete da idete za Albaniju”. Rekao sam mu: “Sinko ja sam prolazio kroz stanovništvo”. A on meni: “Da li znaš kakvu odgovornost preuzimaš?” Bilo nas je najmanje deset hiljada ljudi, jer je bilo ljudi iz Drenice, iz Kline, iz naših sela koji su došli u Kraljane. Rekao sam mu: “Ovde imaš deset hiljada ljudi, nemoj da diraš ljude, nek si naprave rešenje”. “Ne, ne može”, reče on. Vratili smo se.  

Sutradan su se tenkovi spustili naniže da dođu do nas. Kada su došli, naši vojnici su im izašli ispred, ali da li se može tenk zaustaviti automatom? Naši vojnici nisu imali šta drugo osim da izađu ispred i da ih tenkovi pregaze i ubiju ili da se povuku u stanovništvo. Ljudi su ih videli kako plaču: “Kuku nama, šta vam uradismo”. Oni su pobegli u šume, a mi pokušavali da pronađemo izlaz kuda da idemo.  

Jedna grupa Srba je bila smeštena u Varjaku s tenkovima i dvogledom su pratili teren. Kuda smo mi kretali da pobegnemo, oni su tamo pre nas granatirali. Kada bi pala granata, ljudi su govorili: “Nemoj tuda ili si gotov!” Dakle, na kraju smo se vrteli oko škole u Kraljanu, od osam ujutro do uveče. Kada je počeo da pada mrak, Enver Hoti, profesor odbrane u Klini, koji je bio na čelu kolone je rekao: “Predaćemo se, izvadite nekoliko belih marama!” Pa su porodice izvadile, ko je šta imao. On je rekao: “Ja ću da vas vodim, vi idite za mnom!”  

Krenuli smo putem da idemo za Albaniju. Ja sam bio s porodicom, sa sinovima i ćerkama, iako sam sinovima bio rekao: “Bežite!”. Jednom je Mentor odlučio, rekao: “Bolje će nam biti da pobegnemo nego da nas uhvate ovde, neće nas pustiti žive”. Ali on sam nije hteo da se odvaja. Arton je bio malo mlađi.  

Išli smo zajedno i kada smo došli do uske ulice u Kraljanu, uhvatio me je neko za rame, ne znam da li je bio vojnik ili policajac, odvojio iz kolone. Nosio sam jednu jaknu jer sam se tada vratio iz Nemačke. Rekao mi je: “Vadi novčanik!” Šta sam imao para mi je uzeo. Mi smo se bili spremili za put, i žena je imala nešto para sa sobom. Imao sam i jedan mali tranzistor na kojem sam slušao vesti. Uzeo mi ga je i tresnuo o zemlju. Dokumenta mi je ostavio, nije mi ih dirao i rekao: “Bežite!”. Kada me je tu zaustavila policija, stala je i žena sa decom, ali sam im ja rukom mahnuo da nastave, ne zaustavljaju za mene, jer sam računao da je sa mnom gotovo.  

Opet sam sustigao porodicu, a kada smo stigli do mesta gde je počinjen zločin, otvorili su tri puteljka zaredom. U prvi je naložio meni da uđem. Rekao sam mu: “Pre manje od pet minuta me je zaustavio jedan vaš, ja sam završio”. Udario me je pesnicom u lice. Onda sam video odeću ljudi tu, na gomili, a on mi je na srpskom rekao: “Skidaj se!” Od pasa naviše sam se skinuo, svu odeću ostavio tu. Srećom, ta se radnja završila tim udarcem, tom pesnicom, nije duže potrajalo.  

Kada sam sišao dole video sam redove okrvavljenih ljudi. Uzdisali su, neki su plakali, užas. Tu je bilo užasno. Onda smo ušli u red, bilo je jedno stablo ispred, na livadi. Srbi su nam govorili: “Samo u to stablo gledajte, ne smete ni levo ni desno da okrećete glavu!” Ovde je jedan zet mojih rođaka, Rexhep Ahmeti – preminuo je, Bog da mu dušu prosti – odjekivalo mu je telo od njihovih udaraca, jer je bio go od pasa naviše: “O Bog vas ubio, ubiste me, ubiste me”, se je drao.  

Jedan prijatelj koji je bio u blizini, najmlađi sin Sali Jahe Llapqeva, je bio skroz krvav jer su ga udarali u lice i nos. Dok smo bili tu, jedan tenk je prošao kroz ogradu, krenuo k nama da nas pregazi, sve nas koji smo bili u koloni. Neko od oficira ili vojnih lica mu je podviknuo: “Hej, kuda si krenuo?” Vraćaj se nazad!”. Okrenuo se je nazad i spasosmo se od tenka, ali smo se izjedali kada će da se čuje automat i da nas preseku sve.  

Nakon dva sata su pozvali Envera koji je bio na čelu kolone. Rekli su mu: “Recite desetorici da imaju pet minuta, da ne gledaju čiju odeću uzimaju i da se na brzaka obuku!” Ja sam znao gde sam ostavio moju odeću; obukao sam se i vratio se tu, ali nismo bili jeli, umorni, želeli smo da puknemo od hladnoće, duša je htela da nam izađe.  

U tom drugom redu su zaustavili Mentora. Sledećeg jutra sam ga video, polako sam mu se puzeći približio i rekao mu: “Mentore, dođi blizu mene”. Došao je. Nosio je crvenu košulju, odskakala je od druge odeće. Kao da sam znao, rekao sam mu: “Mentore, vidi ko je obukao tvoju odeću”. Pronašli smo odeću i Mentor se je obukao. U međuvremenu, Enver nam kaže: “Srbi traže pare da nas puste!” Uzeli su jednu maramu i sakupili koliko je ko imao maraka, para, neki su davali ponešto od zlata. U toj marami smo sakupili pozamašnu sumu novca, predali tamo.  

Pa čekaj, čekaj, kada je predveče došao Enver i rekao da dolaze dva kamiona da nas voze za Albaniju. Ali nisu došla dva, nego samo jedan, a oni kažu: “Prvo stariji, a mlađe ćemo malo kasnije doći da preuzmemo”. Napunili su kamion ljudima i odveli za Albaniju. A mi ostadosmo u čekanju. Negde predveče su nam dozvolili da zapalimo neku vatru jer umalo da puknemo od hladnoće, pa smo se nekako zagrejali.  

Sutradan opet čekamo de se nešto ne desi. I onda kažu Enveru: “Ne možemo da vas oslobodimo jer treba da dođe komandant garnizona u Đakovici, komandant Gorvić”. Pa smo čekali. Oko 9 je došao taj komandant Gorvić u tipičnoj vojnoj uniformi koju je imala bivša Jugoslavija. Kratak tip, sa tim činovima na uniformi, pa je počeo da psuje Ameriku, pa psuje Thaçija, pa Rugovu i sve: “Oni su nas doveli do ovde, nije imalo potrebe da dođe do rata”.  

Dok je govorio on došla je jedna grupa od 8 ili 10 vojnika i počeli su da dele ljude: “Ti, ti, ti, ti!” Čim sam primetio to, odmah sam znao da nije nešto u redu. Rekao sam Mentoru: “Spusti glavu, nemoj da ih gledaš!” Jer čim bi gledao u njih, oni bi te odvojili. I spusti Mentor glavu, ja sam bio blizu njega. Odvojili su negde 77 ili 78, i kažu nam: “Hajde vi ostali da idete za Albaniju!” Kada smo se digli na noge, Mentor me je uhvatio za rame. Jedan od njih je video da me je sin uhvatio za rame pa je dotrčao brzo i uhvatio Mentora za drugo rame. A on je izbledelo, nije mu ostala kap krvi u licu. Drugi mi je uperio automat u stomak Ja sam bio poslednji u redu za Albaniju, Mentor poslednji za drugi put, za koji smo ustanovili da je bio put bez povratka. Nikada neću zaboraviti njegov pogled. Nisam imao šta da radim, osim da odem i ja s njima, pridružim i ja tom putu.  

To je bio zadnji put da sam video Mentora. Nikada više. Pored reči da su negde, da su ih uzeli da rade. Nikada više nisam mogao da ga vidim, nijedan trag nisam mogao da mu pronađem.  

Mi smo posle nastavili za Albaniju. Ja sam nedelju dana spavao u kasarni albanske vojske, čekajući. Dolazili su ljudi, “Da ne znate možda, da niste čuli nešto o slučaju u Kraljanu?” Neko je govorio da su neke ubili, neko da su ih pustili.  

Ukratko, to je počinjen težak zločin, užasno ubistvo. KTV je često uveče pre vesti puštao masakre počinjene na Kosovu, ali zašto nikada nisam bio u prilici da vidim slučaj Kraljana? Spominju na primer, Pusto Selo, Rečak, Izbicu, sve zaredom, ali nikada nigde ne vidim da piše makar “Masakr u Kraljanu”. U Kraljanu je 80 ljudi ubijeno na najokrutniji način, čak i u to vreme, Luiz Arbur je bila u Hagu koliko znam. Kada je posetila Kraljan, tu je bila neka oprema u kojoj se drži tečnost za spaljivanje tela. Od kako smo se vratili iz Albanije, videli smo da su njihova tela spaljena. Našli smo delove kosti velike kao prst.  

Čak je i Arton nekoliko puta bio u opasnosti. Porodica je otišla u Albaniju, supruga mi je rekla da su Srbi nekoliko puta izdvajali Artona da ga ubiju. Pokrile su ga kosom starije ćerke prijatelja, i tako je spašen. Ali su ih putem opet kontrolisali i odvojili muškarce. Čak jednom, kako kaže žena, položili su ga uz asfalt, ali su ga spasle neke žene prijatelja, a posebno govori o nekim ženama iz porodice Gashi. Ima Gashija tamo u Lapčevu, i kaže da su one izvali sve šta su imale od zlata i bacile im ispred: “Nemojte!”. A jedna ćerka mi je udata u Likovcu. Ona, kako kaže žena, je ujela jednog Srbina za ruku kada je uhvatio Artona. 

Ja sam jednu nedelju čekao da ne dobijem neke vesti o Mentoru. Posle nedelju dana sam počeo da tražim porodicu po Albaniji. Našao sam ih otprilike nakon deset dana u Skadru, u sportskoj dvorani. Tu smo onda boravili. Jedna albanska porodica nam je ponudila njihov stan, tu smo boravili tri meseca. Imao sam stariju nevestu, koju sam trebao da vodim u Nemačku jer mi je sin od `91 bio u Nemačkoj. Pa sam ostavio porodicu tu: ženu, Artona i ćerke.  

Oni su posle došli na Kosovo nekim kombijem. Kada su se vratili, kuća spaljena, sravnjena, nisu znali kuda i šta. Jedna kuća do naše, braće od stričeva, je ostala nedodirnuta. Brat od strica im je rekao: “Dođi ovde dok ne napravimo neko rešenje!” U to vreme, dok su oni bili tu, ja sam se vratio, video kuća sravnjena. Nisam znao šta se desilo s porodicom. Ovde je tada bila otvorena jedna rupa i videlo se je da su Srbi tu boravili. Imao sam koš za kukuruz, kakvi su bili ranije. Tu su ušli, spavali, uzeli sunđere i sve što su našli. A ovamo su sravnili kuću. Kada sam video stanje, prenerazio sam se. Možda grešim, ali često Srbe ne nazivam ljudskim bićima jer ljude koji se predaju ne trebaš da uništi na taj način. Naš je narod bi nenaoružan. Vojska je imala nekakvo naoružanje, ali nije bila dovoljno jako da te zaštiti od srpskih snaga.  

Međutim, našao sam porodicu kod brata od strica. Život je ponovo počeo. Onda su Caritas iz Švajcarske i Luksemburga pomagali selo. Tražio sam im šator i živeo sam tačno tamo gde su stabla sada. Tamo smo proveli jednu zimu s porodicom u užasnim, nehumanim uslovima.  

Nadali smo se da će se nešto desiti. Dolazile su nam razne informacije da su neki živi. Najviše smo bili u komunikaciji sa ljudima iz Kline jer je u toj grupi nestalih najviše bilo izdvojenih iz Kline. Jedan Srbin iz Kijeva, Nikola Stošić, ih je varao, prema informacijama kojima raspolažem, sa njegovim uniformisanim sinom, Zoranom Stošićem. Ja sam ovog poznavao, a možda je i Nikola boi tu, ali mi nismo smeli da komuniciramo s njima. Zatim je Shaban Elezi iz Velikog Đurđevika, kojeg sam sreo u Skadru, rekao da su mu dva sina i nećaka odveli Srbi u Kraljanu, i to braća Zoran i Mikjo Joksimović, njihove komšije. Jedan od njih, dok su stariji silazili s kamiona je Shabanu rekao: “Hoćeš li da se vratiš kod sinova i nećaka u Kraljane?” A Shaban mu kaže “ne”, jer su s njim bile njegova žene i neveste. Da se vratio, sigurno ni njega danas ne bi bilo. Želeli su da ga odvedu jer su ga prepoznali, ali nisu mogli da ga odvoje jer je plan bio da oni koji se popnu na kamion krenu za Albaniju.  

Mene zabrinjava zašto ne interveniše naša vlada i stranci da se izađe s činjenicama. Ovde nema ničeg tajnog, te je ljude neko poznavao. Da im se makar izrekne zaslužena kazna, iako sinovu krv ne može ništa da otplati, čak i milione da mi daju sada. Isto, patnje kroz koje smo prošli ja i žena niko ne može da plati.  

Mentor je imao 18 godina, u četvrtoj godini srednje škole. Čak su te godine zbog sigurnosnih uslova završili ranije srednju školu, u aprilu. On se je razlikovao i po kulturi, i po ponašanju, i po poštovanju i ljubavi prema porodici. Jedno vreme je bio najstariji u porodici jer je stariji sin bio u Nemačkoj i upravljao je porodicom ovde. Bio je dobar učenik. Nijedan jedini put se nije desilo da je neko prstom uperio u njega i rekao mi: “Mentor me je zadirkivao”. Najviše je bio povezan sa najstarijom ćerkom, koja je sada udata u Likovcu. Ćerka je bila godinu dana starija od njega, ali smo ih u školu upisali u istoj generaciji, išli su zajedno. Mentoru i ćerci sam predavao u Kijevu. Najviše se je družila sa Artonom u porodici jer je Arton uvek išao za njom. On je za mene bio veoma poseban sin, pun ljubavi, smiren, nije znao nikog da naljuti. Bio je visok, ali ne baš razvijen. Ne što je bio moj, ali teško je pronaći dečaka koji se je ponašao kao on.  

Čak i braća od strica, Afrim i Tahir … Njih troje su bili i ostali najbolji dečaci u našem naselju. I Afrim i Tahir su bili posebni, ali možda ih je njihova posebnost i njihova bliska veza na ovom svetu povezala i na drugom svetu. Bog je želeo da se krv ovih ljudi isplati. Neka Bog da da se albanski narod probudi, probudi i Vlada i da se vratimo dobrobiti naše zemlje. Imam samo jednu brigu, i jako mi je žao što ni mi sami ponekada ne radimo pravično za sebe.  

Mentor je završio srednju školu i verovatno postoje negde te beleške … vidim da sada Mališevo može da uradi ovu stvar, ali nikada nisu seli, iako znaju da je Mentor bio učenik četvrtog razreda. Da u najmanju ruku izdaju diplomu za njega da je završio srednju školu… da je imamo. Oni su zakonski u aprilu završili predavanja. Mentor je odveden 4. aprila. Ni on sam nije uspeo da preuzme diplomu. 

Ulažem male nade da se će Mentor biti pronađen živ i malo nade da će išta stvarno biti pronađeno od njegovog tela. Ako bi pronašli nešto od ostataka i uverio se da je to stvarno deo njegovog tela, bilo bi mi bolje i bilo bi mi lakše. 

Ne sećam se imena osobe u Kraljanu u čijem dvorištu su ubijeni ovi ljudi. On kaže da je bio u obližnjoj šumi i da je video svu stravu koja je počinjena noću. Podelili su ih u grupe i na svim tim mestima su bile fleke krvi, satovi, odeća u jednoj sobi gde su ubili jednu grupu. Sigurno Mentor nije bio u toj grupi jer bih znao.  

Izgubili smo nadu jer je Luiz Arbur izjavila da je slučaj Kraljana poseban slučaj jer su ubijeni na licu mesta i spaljeni posebnom tečnošću koja pomaže da gori telo čoveka. Ali, ako bi Srbi iskreno izjavili da su Mentor i svi ostali spaljeni tu, opet bi to bilo nekakvo olakšanje. Ali najveće olakšanje bi bilo ako bi mogli da pronađemo nešto što stvarno pripada Mentoru.  

Sarađivali smo sa članovima porodica nestalih. Za neke iz Kline se kaže da su im pronašli kosti u Ćabratu u Đakovici, u šta ja uveliko sumnjam. Hysen Krasniqi, jedan momak iz Caraluke, koji je preživeo masakr u Kraljanu, možda Mentorov vršnjak, mi je objasnio čitav događaj. Bio je pogođen na šest mesta, ali ga je usud spasio. Izašao je puzeći, pronašla ga je OVK, odvela u šumu i lečila i danas je živ, živi u Klini. On je bio počeo da govori kako se je odvijao događaj, ali izgleda mu je neko skrenuo pažnju jer je imalo puno upravo oženjenih ljudi, koji su za sobom ostavili mlade žene, možda i po jedno ili dva deteta, pa su možda rekli ajde da odugovlačimo malo. Pretpostavljam da mu je neko začepio usta da ne daje informacije, i to ne stranci, nego neko od naših zbog razloga koje oni nazivaju opravdanim, ali za mene ne bi bilo opravdano čak i da mi je bio oženjen sin. 

Ovaj momak nije poznavao Mentora, ali je u opštem smislu počeo da daje neke informacije. Razgovarao sam sa tim momkom i kada je otkrio telo, video sam da je stvarno bio ranjen. 

Mi smo se onda obratili Međunarodnom crvenom krstu u Prištini, počeli smo da razgovaramo o tim pitanjima. Onda su osnovana Udruženja nestalih. Mi smo ovde imali udruženje “Kujtesa” (Sećanje), koje vodi Hysen Kryeziu. Nekoliko puta smo imali sastanke sa Vladom, koje je organizovao Prenk Gjetaj, onda smo imali sastanke koje je organizovao Bajram Qerkini. Tu su učestvovali i predstavnici KFOR-a i EULEKS-a i predstavnici evropskog nivoa, ali nismo uspeli da dobijemo neku tačniju informaciju. To nije bila suština stvari. Čak i KFOR i UNMIK su pokazali malo interesovanja za ovaj sloj.  

Mi smo više bili orijentisani na grupu Dushaja iz Kline jer sam ja bio u kontaktu sa Seferom Manajom. Njegov sin je bio na rukovodećem položaju u Prištini. Sefer je imao nestale unuke, sinove, zetove i prijatelje i trudili smo se preko njih.  

Ranije su govorili da Kola Sošić kaže: “Živi su ovi iz Kraljana, nemojte da žurite, polako ćemo ih pronaći, saznati …”. To je trajalo jedno sedam-osam godina. Čak smo jednom čuli o jednom unuku Sefera Manaja koji je bio lekar, Ylliju. Sreo sam Sefera u Klini. Kažem mu: “Sefere, čuli smo za Yllija”. A on kaže: “Završena je stvar, sutra će biti potvrđeno, živ je”. Bio sam srećan, mislio sam da ako najmanje neko bude živ, onda možda bude i Mentor. Ali na kraju nije bilo tako.  

Imalo je reči od puno ljudi. Imalo je slučajeva da su ljudi dolazili i iznosili dezinformacije tipa: “Idite kod Maliqa, jer mu je stiglo pismo od sina”. Raznovrsne reči, međutim nismo našli ništa realno. Uložili smo još jedan napor. Atifete Bytyqi u Klini se je angažovala za nestale i bila je razgovarala sa jednim advokatom, čini mi se iz Brisela. Mislili smo da će se nešto dogoditi. Doneli su nam neke obrasce koje smo popunili, imalo je nešto i o finansijskoj nadoknadi. Obrazac je bio dobro pripremljen i mislili sam da će biti urađeno nešto dobro, ali ni tada ništa nije učinjeno.  

Bio sam i sa jednom ekipom u Rašci u Srbiji. Govorilo se je da postoji masovna grobnica tu. Razgovarali smo sa jednim predstavnikom, mislim da je bio iz KFOR-a, ne sećam se, ali su bili stranci. Rekli su nam: “Pokušaćemo da ih pronađemo”. Na kraju je rezultat ostao nula. 

Mentor se je bavio električnim aparatima, televizorima. I sa traktorom, čak je govorio: “Traktor je moj”. Kada smo otišli u Lapčevo, spalili su nam traktor. Bio je rasklopljen kada smo ga preuzeli, stavili smo ga na prikolicu jednog drugog, tuđeg traktora i u delovima doneli, sklopili.  

Ova Mentorova fotografija mi je od jednog njegovog školskog druga. Izdvojili smo ovu fotografiju, nešto drugi nismo mogli jer nam je sve spaljeno, samo su zidovi ostali.  

Bio sam i kod Bekima Blakaja, u Fondu za humanitarno pravo, koji je povezan sa Natašom Kandić. Ponudio mi je da odem u Beograd. Ali mi porodica nije dala. Bio je neki sastanak sa srpskim i svetskim novinarima. Pitao sam Bekima da li postoji bilo kakva mogućnost da ja odavde odgovorim. On mi je omogućio, povezali smo se ekranom i bio sam u stanju da direktno razgovaram s njima. Tu sam primetio da ne samo Nataša Kandić, već i jedna njena saradnica ima sve podatke o događaju o kojem govorimo. Gde je uspela da ih dobije, ne znam, ali je imala sve podatke. Čak su imali i beleške o imenima ljudi koji su počinili te zločine.  

Što se tiče vlade, ne zato što smo porodice nestalih, već teško nama kakvu vladu imamo. Za nestale, ni prethodne vlade, a ni ova danas nije uradila nešto važnije. Odmah nakon rata su nam pomogle strane organizacije, mojoj ženi su dali šivaću mašinu, meni mehanizaciju za sađenje kukuruza. Danas je 20 godina nakon rata i vidimo da su nestali deo koji je vlada najviše zapostavila.  

Sada zakon o platama: da li znači da krv nestalih osoba nije vredna? Ali ajde, mučenici, nego invalidi? Zašto da se ne rehabilituju porodice u najmanju ruku? U našoj opštini je možda preko 70 nestalih osoba, zašto da se ne organizuje sa majkama dece ili njihovim roditeljima neka šetnja, pomoć, zašto ne pokazivati interesovanje? Ako naša vlada ne može da utiče na Beograd, zašto makar ne ponudi nešto porodicama nestalih? Vlada u Beogradu je jedna od najokrutnijih vlada koja je postojala u istoriji čovečanstva jer krije kosti ubijenih ljudi, tako da ne verujem da može da uradi bilo šta u ljudskom, moralnom, ekonomskom ili bilo kom drugom pogledu.  

Posle formiranja države Kosovo mislio sam da će biti drugačiji tretman za ovaj narod, ali vidim da ljude interesuje samo njihova fotelja, lična pitanja, bogaćenje i ništa drugo. Tražio bih od vlade da bude opreznija, da ozbiljno uzme u obzir pitanje nestalih i sve bude završeno jednom za svagda. Da ne ostane breme, da bude teret. Danas bi bilo veoma dobro da imam makar Mentorov grob negde. Samo kad ikad odem ponekad u Kraljane da se podsetim svega, inače ne vidim nikakvu nadu da će u budućnosti biti rešene ove brige ljudi. Molimo svakog ko zna nešto o slučaju u Kraljanima da nam pomogne, bez obzira kakvo je stanje: čak i ako su ubijeni i spaljeni. 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)