U javnosti srpskog naciona često se nameće pitanje koja je najskuplja srpska reč, ali svake godine kada se približi mesec jul, postaje jasno koje su tri zabranjene reči!

To su: ime jednog grada (Srebrenice), jedan datum (11. jul) i broj (8372). Ova zabrana još uvek nije zvanično proklamovana nekim dokumentom, da bi bila zakonski obavezujuća, ali društveno je prihvaćena, jer šireg sećanja na komemoraciju 11. jula, sem okruženja nevladinih organizacija, skoro da i nema. Prisutne su debate o negiranju zločina i genocida, ali u ovoj analizi obratićemo pažnju na izvor problema, na ignorisanje!

Kako je ignorisanje postalo poželjno?

Decenije krize, ignorisanjem traume iz 90-ih, društvo u Republici Srbiji, koje ima uticaj odraza u ogledalu na prilike u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska, posle 2008. godine, prestalo je sa obaziranjem na ono što se dokazivalo i dešavalo u Haškom tribunalu. Tako su se otvorila vrata fazi trijumfalizma, koja se na očigled društva završila incidentom u Novom Sadu, 01. novembra 2024. godine. Zapravo nasilje je dobilo svoj potencijal, površinski gledano iz najmanje dva pomešana razloga: prvi uzrok je spinovani građevinski koruptivni progres, a drugi nešto stariji, susret sa smrću koji traje od kovid pandemije, a došao je kao bumerang, koji se vraća na prećutane 90-te.

Masovna ubistva u O.Š. Vladislav Ribnikar, kao i u selu Dubona kod Mladenovca, maja 2023. godine u Beogradu, otvorila su prostor za društveni bunt, kroz katarzične pokušaje, suprostavljanju iskopavanju litijuma i kulminacijom potpune društvene napetosti u studentskom pokretu.

Međutim, nasilje ne prestaje, na šta nam ukazuje i poslednji događaj u Tivtu maja 2026. godine. U entitetu Republike Srpske bunt protiv nasilja je bio primetan 2017. godine, u pokretu Pravda za Davida, kao deo opšte eksplozije empatije koja je počela sa Pravdom za Dženana, ali tu se stalo, pa je vremenom i iščezlo. Od tada javnost entiteta RS izbegava da se pogleda u ogledalo. Uzročnik koji ne može biti opravdanje za ignorisanje nasilja jeste egzistencijalna preokupiranost ličnim preživljavanjem, kao posledica nemara vlasti za ekonomiju, jer je primat odnela birokratija preko koje se održava stanje zamrznutog društva, ali i prikrivanje nasilja, zapostavljanje zločina iz prošlosti, sa ciljem odbacivanja odgovornosti, koja ostaje kao najkontraverznija reč, koju su posle mnogih decenija u fokus građanstva vratili studetski protesti. Ipak, još uvek traje stanje ignorisanja, koja često proklizavava u negiranje na događaje iz Srebrenice i Potočara koji su se zbili 11. jula 1995.godine. Jer, preskakanjem ovog društvenog problema, krug se iznova i iznova ponavlja, tako da smo u poslednje dane došli do toga da najviši državni dužnosnici negiraju upotrebu zvučnog topa, koji se na očigled mase ljudi i kamera desio na protestu 15. marta 2025. godine u Beogradu. Sada bi se trebali setiti diskursa, o metodi ignorisanja po kojoj su dela od 11. jula 1995. u Srebrenici zapravo zavera, nameštaljka, prevara, a ne čin institucionalnog dokazanog nasilja – genocida.

Šta se ignoriše? Pored svih dokumenata i svedočenja, koje je prikazao Haški tribunal i na osnovu koga su donesene presude, u najdokumentovanijem ratnom sukobu u istoriji čovečanstva; eshumacija iz masovnih grobnica, posmrtnih ostataka stradalih, koja su sahranjena u komemorativnom groblju u Potočarima;  produkcije dokumentarnih filmova, gde su otvoreno iznete traume svedoka genocida; igrani film Quo Vadis, Aida? koji je namenjen najširoj publici kako bi se edukovali u jednom poetskom doživljaju antičke tragedije; Rezoluciju UN od 23. maja 2024; spomenik Cvijet Srebrenice u parku ispred zgrade UN Njujork, na kome piše 8372.

Na sva ova suočavanja, društvo srpskog naroda ćuti, uz povremeno jutarnje osvanuće murala sa likom Ratka Mladića, ali društvo, većinski uporno ignoriše, bez sagledavanja, uzročne veze sa savremenim nasiljem. Upravo je ovo i povod ovog članka u kome ćemo pokušati da osvetlimo uzrok.

Pod ovim teškim nasleđem iz najbliže prošlosti, opterećenost odnosa između Bošnjaka i Srba jedna je od mnogih tački potencijalnih etničkih sukoba na Zapadnom Balkanu. Drugi cilj ove analiza, je da približimo istorijski izvor generaciji milenijalaca i zumera, koje će za manje od deset godina u potpunosti preuzeti odgovornost za društvo koje živi kulturu ćutanja u igri, ideologija i nasilja, koje je suočeno sa glasinama i banalnim doživljajem istorije, jer ako se ne doživi katarza, ostaje trenutna dilema, kakvi ćemo onda svi mi biti, ovo je moje lično pitanje, čitaocima ovog teksta, jer i ja upravo pripadam prelazu između ove dve generacije. Kakvi ćemo biti, ako nastavimo putem ignorisanja?

Analiza izvora: https://youtu.be/2uCS19lznuw?si=R3vBmqRonOxz60nx
Video izvor je titlovan na engleski jezik, naslovljen je ćirilicom General Ratko Mladić – Srpska Srebrenica 11. jula 1995, objavljen od grupe Verni otadžbini.

Ovo naglašavam iz direktnog razloga, jedna od maski, metoda ignorisanja, jeste i pesimizam koji se podvodi pod objektivnost, tako da ovim želimo postići potpunu eliminaciju misli, poput ovakvih: ovo piše bošnjačka propaganda, mudžahedinska zavera, satanisti i sve ostale, slične poštapalice. Pored Mladića na snimku se vidi i general Radoslav Krstić, takođe, presuđeni optuženik za genocid. Može se primetiti na više mesta, kako kamermana sa sobom vodi sam Mladić, kako bi ga snimao, što su i njegove otvorene izjave (primer na snimku 4.20)

Pre analize, vredelo bi se osvrnuti, veoma kratko, na Mladićevo razumevanje ličnih ideja i viđenja istorije. Primenom metode prezentizma u kojem se tumačenje istorije podvrgava savremenim vrednostima, moralu i političkim stavovima sadašnjosti. Ideja srpskog nacionalizma je izgubila trku sa progresivnim idejama posle 1945, putem novog načina obrazovanja, zamenjena je sa socijalističkom ideologijom, koja je 1989, upravo pred početak raspada Jugoslavije, izgubila svoju idejnu progresivnost u trci sa “Zapadom”, liberalnom demokratijom. Tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-95. godine, sukobili su se i ovi ideološki koncepti. Preciznosti radi, oni nisu prisutni samo u nekim stranačkim imaginarijumima i večnim skupštinskim svađama, to su previranja u samim ličnostima ljudi; Mladić je upravo u centru sinergije svih problema, izjavama koje daje, a konkretno u ovom snimku, primetna je podvojenost sa svojim društvenim statusom i dvema ideologijama: nekada suprostavljenim, a 90-ih objedinjenim u etnonacionalizmu. Sve je našlo svoje utočište u konzervativnim grupama raspoloženim za rat, jedinstvom ove dve ideologije od progresa pobeđene, koje imaju autokratiju kao jedinu, ali važnu vezu u ruralnom otporu prema slobodama koje nose tekovine liberalno demokratskog uređenja. I danas je veoma važno istaknuti ovaj aspekt problema, jer je u direktnoj vezi sa savremenim destruktivnim politikama koje su paravan ignorisanju Srebrenice 1995, sa ponovnim isticanjem junačkih prsa i suverenističke autokratske politike. 

Preneću lično interesovanje prema politici sećanja, jer sam sa tom namerom tražio takav izvor, zbog teme ovog članka o događajima iz Srebrenice 11. jula 1995.

U pripremi za ovo pisanje zanimalo me je ponašanje Ratka Mladića, tog dana kao vinovnika dešavanja, ali i čoveka koji je postao ikona negiranja u plesu sa ignorisanjem. Tražio sam video snimak, za koji sam se odlučio kao izvor dostupnosti svim čitaocima u podsticanju kritičkog razmišljanja, kao i metodološki cilj  ovog pisanja.

Fokusirao sam se na četiri Mladićeva komentara pri ulasku u Srebrenicu 11. jula 1995. To su njegov lični obračun sa simbolikom Drugog, nekoliko sati pre odlaska u Potočare. Snimak počinje Mladićevom reakcijom na vojno vozilo u šumskom jarku: “Ovo sad prikaži kako spašavamo UNPROFOR”, jer na vozilu piše UN, upravo ono što smo istakli u predhodnom pasusu, ta podeljenost u mislima, dvostruki rat u ideološkim simbolima, u predstavi seoske igre zatezanja kanapa, kako bi se sakrio pravi razlog prisustva UN vozila, koje demonstrira mirovnu misiju. Drugi primer, u sukobu sa simbolima Drugog je ulazak u Srebrenicu, kada se raspituje o pravljenju džamije i koji minut kasnijem sklanjanju zelene zastave. Treći primer, o kome postoje i drugi članci, jeste skidanje ploče sa natpisom ulice Reuf Selmanagić zvani Crni, koju Mladić hoće da ponese sa sobom kao ratni trofej. Upravo se tu vidi konzervativna pozadina obe ideologije, čije je Mladić oličenje, sve što je postigao pre 1992. godine, kao aktivni oficir, bilo je u JNA, onoj armiji koja je nastala iz partizanskog pokreta čiji je član bio i Reuf Selmanagić Crni. U sukobima simbola sa silinom ideologije koja se demostrira pred sopstvenim vojnicima u napuštenom gradu. I na kraju analize (u 12 minutu) dvadesetak sekundi Mladić daje konkretnu izjavu kamermanu u kojoj kaže da se “uoči praznika Srebrenica poklanja srpskom narodu”, gde dodaje”, da je došao trenutak da se osvetimo Turcima, na ovom prostoru, posle bune na dahije”. Događaji iz 1804. i same dahije su paušalno izgovorene u službi samo jedne, opasne reči osvete, jer tokom snimka na više mesta sukob predstavlja kao borbu sa Turcima, a ne sa konstitutivnim Bošnjacima. Igra ignorisanja, koja se završava negiranjem, čiju nit pratimo u ovoj kratkoj analizi, na kraju dolazimo do prekrivanja namere za osvetom, koja se opire sve ove decenije od 1995. do danas.

Zbog analize ovog snimka, sam članak nosi naziv, po stalnoj Mladićevoj naredbi, koja se često čuje: “Pravac Potočari”. I taj pravac je ostao generacijama milenijalaca i zumera, put sa raskršćem, ignorisanje koje se završava negiranjem genocida ili katarzično pomirenje, jer bez zrelog osvešćivanja društvenog i ličnog doživljaja događaja iz Srebrenice 11. jula i stradanje nevinih 8372, nema vrednosnog i moralnog progresa, a bez toga smo u šumi ignorisanja iz koje nema izlaza sa konstantnim nasiljem. Odgovor na jedno pitanje, može promeniti paradigmu života i svakodnevnicu društva u R. Srbiji i BiH entitetu RS; dan kada će se prići sa pijatetom Bošnjacima i prihvatiti gubitak ljudi, pokazivanjem odgovornosti simboličnim zakopavanjem ratnih sekira, na mezarju gde su pokopane žrtve genocida.

Dušan Kravljača rođen je u Beogradu (1994). Kao tinejdžer ostao je bez roditelja. Tokom gimnazijskih dana pohađao je seminare istorije u Petnici. Studirao je Filozofski fakultet (Istoriju) u Beogradu, gde se na diplomskoj temi bavio ispitivanjem pojma greh u srednjovekovnim spisima o Kosovu. Posle određene pauze u studiranju ove godine na istom fakultetu planira master sudije u kojima će ostraživati temu iz politike sećanja. Danas živi u istočnom Sarajevu.