Stvaranje virtuelnog muzeja kuće-škole: ko-kreativno i participativno istraživanje i iskustvo virtuelne realnosti

Opština Priština je u maju 2018. najavila da će kuća u kojoj je od 1992. do 1999. godine maturiralo deset generacija srednjoškolaca postati muzej. Ova kuća je jedna od 3000 sličnih lokacija širom Kosova – uključujući podrume, garaže, sobe i druge kuće – koje su u to vreme pretvorene u škole. Poznata kao kuća-škola porodice Hertica, ova sada muzejska zgrada u nastajanju bila je i naša bivša srednja škola. To je bila lokacija sa kojom smo se duboko identifikovali, i lično i intelektualno, i već više od deset godina mesto gde redovno održavamo studijske posete sa studentima. U osnovi ovih poseta bio je zajednički pokušaj da se bavimo prošlošću, zajednicom i znanjem koje okružuje slične, uglavnom zaboravljene i prećutane prostore i iskustva na Kosovu. Ponekad smo naglašavali urbane dimenzije lokacije i postavljali pitanja o njenoj istoriji i pamćenju. Ponekad smo istraživali društvene odnose između otpornosti i nasilja, ali najčešće smo zamišljali načine na koje se može transformisati u muzej.

Kada je 1989. godine nasilno i nezakonito ukinuta autonomija Kosova kao jedne od osam konstitutivnih jedinica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, država je nametnula posebne mere, primenila nasilne intervencije i stvorila sistem nalik aparthejdu. Te mere su, pored vanrednog stanja, uključivale segregaciju škola po etničkoj liniji, smenjivanje albanskih direktora osnovnih i srednjih škola, reviziju nastavnih planova i programa i ukidanje nastave na albanskom jeziku na Univerzitetu u Prištini. Uz pomoć policije, albanskom stanovništvu postale su nepristupačne i same školske prostorije. Nastavnici, roditelji i lideri zajednice počeli su da traže opcije kada je postalo jasno da novi režim u Srbiji ima namjeru da trajno poremeti, ako ne i iskoreni obrazovanje na albanskom jeziku. Nakon početne i organske inicijative nastavnika osnovnih škola, od kojih su većina bile žene, da nastavu drže u svojim domovima, doneta je odluka o uspostavljanju sistema kuća-škola. Tokom 1990-ih ovo će postati, kako mnogi smatraju, stub kosovskog građanskog i mirnog pokreta otpora.

Novi muzeološki pristupi paralelnom školskom sistemu

Videli smo i priliku u mogućnosti da naša gimnazija postane muzej. Mogli bismo da isprobamo i primenimo u praksi inovativno, etički refleksivno i angažovano učenje koje se predlaže za muzeje na drugim mestima. Krenuli smo da dizajniramo projekte oblikovane kao pozivnice. Konkretno, to su bili pozivi da se razmišlja i o muzeju dok on nastaje i da se istraže mogućnosti višegeneracijske koprodukcije unutar zajednice. Takođe bismo mogli da istražimo prošlost i načine na koje se ona može učiniti relevantnom za sadašnjost. Stavili smo mlade ljude, naše studente, koji inače na Kosovu čine više od 50 odsto stanovništva, u centar procesa. Pozvali smo ih da istražuju, dokumentuju, sakupljaju, izlažu i angažuju se u pravljenju muzeja. Razgovor se takođe razvijao oko alata i metoda koje bi mogle da generišu kreativno i kritičko angažovanje, ne samo da omoguće mnoštvo glasova i perspektiva već i da se nadovežu na njih. Na osnovu utemeljenog i participativnog istraživanja mogao bi se istražiti obrazovni i transformativni potencijal muzeja za stvaranje informisane i angažovane javnosti. Takođe bismo mogli da se bavimo pomeranjem fokusa sa dualnosti heroj/žrtva koja dominira u izveštajima o traumatskim događajima iz rata 1998/1999. na otkrivanje heterogenijih narativa koji govore o društvenom i političkom delovanju, solidarnosti i zajednici. U tom procesu počeo je da se pojavljuje lokalni rečnik komemoracija, ujedno specifičan za Kosovo, ali koji takođe može putovati i sretati se u komunikaciji sa drugim uporedivim kontekstima.

Četiri konkretna projekta – Pravljenje Muzeja obrazovanja, ReSpace, Rekontekstualizacija nasleđa i Opipljivi interfejsi za aplikaciju virtuelne realnosti kulturnog nasleđa[1] – u periodu od više od četiri godine su sarađivali, došli do zajedničkih saznanja i proizveli, kako se veruje, izuzetne rezultate. Prva dva su bili grane projekta Menjanje priče[2], a druga dva su nadogradila i proširila ovu početnu saradnju. U periodu od 39 meseci, javne i privatne arhive, fotografije, TV dokumentarci, dubinski intervjui, novinski članci i slično istraživani su, prikupljani i na kraju predstavljeni na onlajn platformi dostupnoj svima (https://shtepiteshkolla.net/). Sa Rekontekstualizacijom kulturnog nasleđa proširili smo svoje  metode istraživanja u oblasti umetnosti i humanistike kako bismo uključili fotogrametriju i druge digitalne alate i dizajnirali alate za institucije kulture i nasleđa, u ovom slučaju konkretno za muzej kuće-škole (https://www.reconheritage.co.uk/about). Zatim su usledile radionice i studijske posete zasnovane na različitim i inovativnim metodologijama, uključujući pronađene zvučne zapise, video-dnevnike i senzornu etnografiju, što je usmeravalo alate, koji su zatim dizajnirani i postali dostupni na dodatnoj onlajn platformi (https://respace.bournemouth.ac.uk/).[3] Kroz razgovore oni su doprineli i četvrtom projektu, koji smo potom razvili sa Vedadom Hulušijem i Majklom Smitom. Zapravo je njihov prethodni rad na VR igrici za Stari most u Mostaru u Bosni i Hercegovini takođe inspirisao ideju za iskustvo virtuelne realnosti za muzej kuće-škole. Uz podršku granta Univerziteta u Bornmutu, krenuli smo da napravimo virtuelni muzej kuće-škole kao iskustvo virtuelne realnosti.

Počeli smo sa idejom da novi muzej predstavlja novu priliku i time smo započeli zajednički napor da se osvrnemo na postojeće koncepte muzeja i razmislimo kako novi muzeji nastaju. Najnovija definicija muzeja Međunarodnog saveta za spomenike i lokalitete kaže da je muzej „neprofitna, stalna institucija u službi društva koja istražuje, prikuplja, konzervira, tumači i izlaže materijalno i nematerijalno nasleđe.[4] Ova definicija govori o onome što se izrodilo iz brojnih razgovora koje smo vodili sa radnicima u kulturi i onima koji se bave baštinom, odnosno o sve većoj važnosti posmatranja muzeja kao otvorenih, živih i umreženih prostora. Takođe, doprinos mladih ljudi je posebno ukazao na želju da se od muzeja naprave okruženja za učenje u kojima postoji inkluzivna i kritička ko-kreacija, nudeći mogućnost postavljanja pitanja o muzejima i socijalnoj pravdi.[5] Takođe smo se bavili dobro uspostavljenom kritikom nacionalnih i tradicionalnih muzeja, koje karakterišu linearni narativi gde ima malo prostora za složenost priča i iskustava različitih genealogija. Osim toga, tradicionalne muzejske izložbe su uglavnom statične i nisu dizajnirane za interakciju ili fizičko istraživanje. Tamo je posetilac najčešće pasivni posmatrač. Naročito fizički muzeji, iako su nezamenljivi, ograničeni su na fizički prostor, zahtevaju mobilnost i fizičko prisustvo, kao i moć uređivanja i odlučivanja. Međutim, nedavno je došlo do veoma važne promene. Pažnja je prešla sa muzejskih eksponata na iskustva posetilaca. Ovo se razvilo ruku pod ruku sa korišćenjem novih tehnologija i zajedničkim kreiranjem virtuelnih muzeja. Nove tehnologije su naročito prepoznate po svojoj važnosti u očuvanju kulturnog nasleđa. Integracijom virtuelne realnosti, na primer, kao i brojnih drugih digitalnih alata, muzeji mogu da unaprede širenje svojih postavki, ali i da angažuju i predstavljaju mnoštvo glasova i perspektiva.

Virtuelna realnost i suočavanje sa prošlošću

Oslanjajući se na lekcije iz prethodnih projekata i kroz razgovore, debate i uzbudljive prilike o razmatranju odnosa javnosti prema muzejima, osmislili smo i razvili iskustvo virtuelne realnosti za Virtuelni muzej kuće-škole. Zasnovali smo ga na participativnim, interdisciplinarnim i ko-kreativnim metodama sa studentima i širom zajednicom istraživača, umetnika i praktičara koji rade na nasleđu i sećanju. Uglavnom pruža uređenu kolekciju predstavljenu kao tri priče: Kosovo u bivšoj Jugoslaviji, Građanski otpor, Kuća-škola, koje grade uglavnom narativ zasnovan na događajima, ali koji ne mora da se hronološki istražuje. Prva priča nudi širi kontekst kako bi se olakšalo razumevanje sistema kuća-škola, kao i kontura političke i društvene dinamike i struktura moći koje su ga omogućile i održale. Druga priča nudi pregled i istraživanje građanskog otpora iz 1990-ih, prakse i obima društvene mobilizacije i solidarnosti koja se suprotstavlja strukturnom i državnom nasilju. Ona stvara vizuelni nalog koji se zasniva na slikama sa opisima/naslovima, video montaži zasnovanoj na prikupljenim VHS snimcima i novinskim isečcima iz fizičkih i digitalnih arhiva, kao i na vremenskom sledu događaja. Treća je priča, kuća-škola, najšira. Obuhvata video-intervjue sa raznolikom grupom ljudi (vaspitači, organizatori, rukovodioci i đaci sistema kuća-škola), ličnu i javnu arhivsku građu (mediji, školska dokumenta, pisma, školske novine, knjige itd.). To je putovanje kroz jedno veoma jedinstveno iskustvo.

Činjenica da je sama lokacija – kuća – značajno uništena tokom rata, znači da ne liči na „original“ koji je bio naseljen ljudima i događajima koji mu daju značaj. Stoga se osmišljeno iskustvo ne oslanja na sam tehnološki učinak, već više liči na proces istraživanja. Kroz arhivsko istraživanje on postaje digitalni arhiv samog mesta. Sadržaj zasnovan na sintezi video materijala, fotografija i selekcije intervjua, kao i posebna pažnja posvećena zvučnoj scenografiji iskustva, nude polazne tačke za povezivanje sa događajima iz prošlosti. Pored toga, povezivanje sa prostorom škole i uključivanje video intervjua postaje posebno važno jer postavlja pitanja o relevantnosti afekta, svedočenja i ličnog iskustva u pravljenju istorije i izgradnji naracije. On evocira ono što se često naziva aurom tog vremena. Konkretno, naša studija je otkrila da virtuelno iskustvo povezuje učesnike sa materijalnim, stvarajući afektivnu i prostornu vezu pomoću „osećaja da ste tamo“, kako je primetio jedan učesnik. Drugi nam je rekao da se „ježio po celom telu“, a jedan učesnik je plakao. Istovremeno, virtuelno prisustvo učesnika i njihovo angažovanje sa gustim arhivskim i istorijskim hronologijama i video materijalima, doprineli su želji da se „provede više vremena i nauči više“, kako je primetio jedan učesnik.

Muzej za novu generaciju

Iako posebno angažuje generaciju post-sećanja, odnosno većinu mladih ljudi na Kosovu koji takođe nemaju lično sećanje na te događaje, kao i njihove nstavnike, Virtuelni muzej kuće-škole nastoji da proširi nastavu kroz pragmatičan ali kreativan angažman sa istorijskim kontekstom. Zbog toga smo u prvi plan postavili razumevanje muzeja i virtuelnih muzeja kao okruženja za učenje. Sve češće pronalazimo muzeje koji se koriste za neformalno obrazovanje, bilo da se radi o aktivnom učenju koje omogućava pojačano angažovanje sa sadržajem i procesom učenja, što dovodi do poboljšanog razumevanja i učešća, ili kroz situirano učenje koje se odvija u specifičnim okruženjima i kontekstima u kojima se  obrazovni materijali koriste i značajni su za učenika. Dodatni, ukrštajući sloj angažovanja i uranjanja koji dolazi sa virtuelnom realnošću, jeste potencijal principa participativnog istraživanja za generisanje sadržaja, uređivanje kolekcija i dizajniranje alata za aktivno učenje za različite grupe korisnika (npr. posetioce muzeja, studente, nastavnike, umetnike, kustose itd.). Ovo posebno važi za učenje i obuku koja ima za cilj promovisanje vrednosti aktivnog građanstva, interkulturnog dijaloga i građanskog učešća. Zbog toga smo takođe sproveli korisničku studiju sa šezdeset dva učesnika kako bismo prikupili i razmotrili njihov doprinos o upotrebljivosti i njihovom iskustvu. Odgovori nastavnika i učenika potvrdili su da aplikacija ima potencijal kao sredstvo za učenje i obrazovanje u muzejima, školama ili kada se koristi samostalno.

Virtuelni muzej kuće-škole ima za cilj da pruži skroman doprinos razgovorima na koje smo ovde ukazali. Kroz međudisciplinarnu i participativnu paradigmu, to je jedno sredstvo koje može da širi, arhivira i angažuje digitalne tehnologije u stvaranju kulturnog nasleđa relevantnog za javne interese. Kao takav, govori o važnosti različitog angažovanja zajednice za održive modele nasleđa. Kao saradnja društvenih i tehnoloških nauka, kao bivši učenici srednje škole „Sami Frašeri“, i sa iskustvom u sličnim projektima u regionu, smatramo da je projekat poziv za istraživanje sinergije širom različitih sektora i akademskih oblasti.


Linda Gusia je sociološkinja i feministkinja, načelnica katedre za sociologiju na Univerzitetu u Prištini. Njeno istraživanje se fokusiralo na teme roda, feminizma, aktivizma, prostora, sećanja i nasilja. Suosnivačica je Univerzitetskog programa za rodne studije i istraživanja Univerziteta u Prištini i suorganizatorka je Godišnje škole o rodu i seksualnosti.

Vanredna profesorka Nita Luci je antropološkinja i feministička naučnica. Trenutno je na odsustvu sa Univerziteta u Prištini, gde je do nedavno vodila odsek antropologije. Godine 2014. suosnovala je univerzitetski program studija roda na UP. Njen predavački i naučni rad usmeren je na presečne tačke nacionalističkih kulturnih politika, muževnosti, sećanja i nasilja, kao i političkih pokreta. Trenutno je na dužnosti Ambasadorke Republike Kosovo u Kraljevini Norveškoj.

[1] Uz podršku Univerziteta u Bornmutu.

[2] Univerzitet u Lidsu (2021). Menjanje priče. https://changingthestory.leeds.ac.uk

(Savet za istraživanje umetnosti i humanističkih nauka Ujedinjenog Kraljevstva, Fond za istraživanje globalnih izazova)

[3] Takođe želimo da zahvalimo Pauli Kalus i Stefani Švandner Sivers na Univerzitetu Bournemouth, Gehanu Selimu i Andreju Holandu na Univerzitetu u Lidsu, Driteru Nikćiju za muziku, Semu Gilmaru za pomoć u razvoju VR, a posebno Jeti Redži za njen rad i podršku tokom procesa istraživanja. Posebno zahvaljujemo Dafini Žerki, Škumbimu Brestovciju, Leki Krasnićiju, Haziru Reki, Zijadinu Gašiju, Avdilu Gašiju i Aljbanu Kasumiju/Lapsi360.

[4] https://icom.museum/en/news/the-museum-definition-the-backbone-of-icom/

[5]Džonston i Marvud (2017). Akciono nasleđe: Istraživanje, zajednice, socijalna pravda. International Journal of Heritage Studies, 23(9), 816-831.